Koja četiri cilja EU i SAD žele da ostvare u Srbiji, i kako nameravaju to da urade?

Kako se navodi u autorskom tekstu objavljenom na sajtu Evropskog saveta spoljnih poslova, pod naslovom „Kako ubiti četiri ptice jednim kamenom“, ili prevedeno na srpski – „četiri muve jednim udarcem“,  godinama je malo šta postizano u navedenim poljima. Dodaje se da ima nekoliko razloga koji to objašnjavaju, od kojih se neki nalaze u Srbiji, a neki u zapadnim prestonicama.

Zapadne vlade konstantno tretiraju Beograd kao neizostavni faktor u rešavanju glavnih pitanja na Zapadnom Balkanu. Šta god da je u pitanju, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je prva adresa kojoj se obraćaju.

To je delimično razumljivo – sva moć u Srbiji je koncentrisana kod Vučića, koji je mnogo stvari stavio pod svoju kontrolu. Takođe, Srbiju smatraju najjačom zemljom u regionu, jer uživa i političku i finansijsku moć nad političkim predstavnicima Srba u BiH, na severu Kosova i u Crnoj Gori, koja se ogleda u tome da mogu da ih zauzdaju kada prave probleme, konstatuje autorka teksta Majda Ruge.

Ipak, rezultat zapadnih vlada u ovim naporima je slab. Srbija je do sada odbijala da se priključi sankcijama EU protiv Rusije i nema naznaka da će se to promeniti. Kao zemlja kandidat za članstvo u Uniji, Srbija bi trebalo da se usaglasi sa spoljnom politikom EU, a ipak, stopa usaglašenosti je pala na svega 45 odsto, u odnosu na 64 odsto kolika je bila 2020. godine.

Uticaj Kine u Srbiji je znatno porastao, pojačan investicijama, kineskim prisustvom u infrastrukturnim projektima, kao i političkim i kulturnim vezama dve zemlje.

Beograd takođe nastavlja da podržava Milorada Dodika, predsednika Republike Srpske, čiji postupci i retorika prete da unište vlast na nivou cele BiH.

Što se tiče odnosa Beograda i Prištine, uprkos pažnji koju dobija francusko-nemački predlog, čini se da je održivo trajno rešenje još uvek daleko. Vučić je 23. januara održao televizijski govor u trajanju od sat i po, tokom kojeg je dao mnogo razloga da se sumnja da će uzeti učešće u tom procesu.

Pored toga, Vučić aktivno kontroliše medije u Srbiji, čiji uticaj ozbiljno sužava prostor za rešavanje problema, kao i prostor za manevar srpskih političara, uključujući i samog Vučića. Srpski predsednik je izgradio imidž Zapada kao neprijatelja, a sebe prikazuje kao nekoga ko se herojski bori da ne podlegne zapadnom pritisku da se uskladi sa sankcijama EU protiv Rusije i da pravi ustupke u pregovorima Beograda i Prištine, navodi se u tekstu.

Ovaj narativ je pojačan ruskim televizijama koje rade u Srbiji, kao što je Russia Today (zabranjena u EU), koja je počela sa radom u Srbiji u novembru 2022. godine, dok je Sputnjik prisutan i duže. Odmah nakon prošlonedeljnog sastanka Vučića sa predstavnicima EU i SAD oko francusko-nemačkog predloga, Sputnjik je emitovao Vučićevo obraćanje javnosti, u kom je izjavio da je ponosan što Srbija odoleva pritiscima da se pridruži evropskim sankcijama Rusiji. Taj govor je bio obeležen negativnim izjavama o kosovskom premijeru Aljbinu Kurtiju, kao i o evropsko-američkoj delegaciji sa kojom je pregovarao.

Nije jasno da li su Brisel i Vašington svesni svega ovoga, navodi autorka. Odbijanje Beograda da se pridruži sankcijama do sada nije donelo ozbiljnije posledice po odnose sa EU i SAD. Javna retorika zapadnih zvaničnika i dalje tvrdi da se na Srbiju gleda kao na pouzdanog partnera i faktora regionalne stabilnosti, kakve god oštre reči da se izgovaraju iza zatvorenih vrata.

Sve u svemu, Vučićevo samopouzdanje da može da nastavi trenutnim spoljnopolitičkim kursom leži u tome što Zapadu nikako ne polazi za rukom da sprovede potencijalne prednosti koje ima nad Srbijom.

Priznanje Kosova je isuviše teško, uzevši u obzir desničarsku opoziciju i javno mnjenje (na čije oblikovanje Vučić utiče u velikoj meri). Nakon sastanka o francusko-nemačkom predlogu, Vučić je javnosti saopštio da zahvaljujući njemu priznanje Kosova nije bila tema.

Iako tvrdi da je protivnik secesionizma u BiH, Vučić je često domaćin Miloradu Dodiku, koji prisustvuje i vojnim vežbama Vojske Srbije, za koje se govori da „prikazuju sposobnost Srbije da zaštiti svoju zemlju i narod“. Po sličnom principu, srpski šef diplomatije je redovan gost na proslavi 9. januara, Dana Republike Srpske, koji je Ustavni sud BiH proglasio neustavnim, a koji slavi ratnu inicijativu za ujedinjenje Srbije i Republike Srpske.

Što se tiče udaljavanja od Rusije, Vučić bi se možda i zalagao za to, ali 80 odsto građana Srbije se protivi uvođenju sankcija Moskvi, delimično zahvaljujući medijskom uticaju u kome je najprisutniji proruski narativ. Slična situacija je i sa Kinom, koja je postala jedan od najvećih pojedinačnih investitora u Srbiji i čija je popularnost u zemlji znatno porasla, ponovo zahvaljujući medijima pod uticajem vlasti.

Drugačiji pristup – moguće, ali malo realno

Srbija neće menjati spoljnopolitički kurs sve dok ne bude posledica sa Zapada. Uzrok tome leži koliko u Beogradu, toliko i u zapadnim prestonicama. Kada dođe do trenutka da bi trebalo da se izvrši pritisak na Srbiju, zapadni zvaničnici ne pokazuju želju da insistiraju na pronalaženju održivih rešenja tako što bi se pozabavili korenom problema.

Iza zatvorenih vrata, neki od zvaničnika čak izjavljuju da je Srbija „čini dovoljno“ oko Ukrajine i da Zapad ne bi trebalo da vrši dodatni pritisak, jer tako gura Srbiju u „zagrljaj“ Rusije i Kine.

Teoretski, Brisel i Vašington mogu da pristupe drugačije, primenjujući dualnu taktiku prema Srbiji – istovremeno pružajući ruku i opominjući Beograd. Mogu da iskoriste političku i ekonomsku nadmoć kako bi okončali destabilizujuću politiku Srbije i mešanje u unutrašnje stvari susednih zemalja u kojima ima Srba.

Kako pokazuju podaci, Srbija je uglavnom integrisana u zapadne ekonomske tokove, većinu trgovinske razmene vrši sa EU i dobija velike količine investicija iz evropskog bloka. Iako je uticaj Kine u porastu, njeno učešće u srpskoj ekonomiji je beznačajno u poređenju sa investicijama i trgovinom koja se obavlja sa državama članicama EU. Sa Rusijom su te brojke još manje. U 2021. godini, oko 65 odsto izvoza iz Srbije je išlo u zemlje EU, a svega tri odsto u Rusiju.

Investicije EU ne opadaju uprkos neusaglašavanju Srbije sa spoljnom politikom Brisela.

Takođe, centri moći poput Vašingtona i Berlina bi mogli oštrije da reaguju na Vučićevu unutrašnju antizapadnu propagandu. Na primer, mogli bi da prestanu da se sastaju sa njim svaki put kada su u poseti regionu, pošto brojni izvori tvrde da bi izostavljanje Vučića uticalo na promenu njegovog ponašanja. To bi mogao da bude jedan od ključnih faktora za promenu dinamike u odnosima.

Predsednik Srbije je ove nedelje javno tvrdio da postoji pretnja ukidanja bezviznog režima i obustave investicija ukoliko se ne prihvati francusko-nemački predlog. To je malo verovatno, pošto Brisel uglavnom izbegava da koristi bezvizni režim za uslovljavanje, a države članice, poput Nemačke, tvrde da nemaju kontrolu nad privatnim investicijama. Ipak, oštriji pristup ovim temama je tačno ono što je potrebno, uz dodatne mere, poput oštrijeg sankcionisanja nacionalista i ekstremnih desničara koji „pale“ situaciju u Srbiji i regionu, navodi se na portalu Evropskog saveta spoljnih poslova.

Ono što je takođe potrebno je da se oslabi sistem koji povezuje državne zvaničnike sa kriminalnim mrežama, bilo u Srbiji, bilo na severu Kosova, u BiH ili Crnoj Gori. Razbijanje tih veza bi izazvalo „domino efekat“ u regionu, gde se veze između države i kriminala često kriju iza destabilizujućih nacionalističkih politika.

Zbrka u pravosuđu i pravne sive zone u Republici Srpskoj i na severu Kosova omogućavaju procvat organizovanog kriminala. Istorija postdejtonske BiH pokazuje čvrste veze između kriminala i nacionalističkih politika.

Zapadni tvorci politika bi trebalo podrobno da analiziraju situaciju pre nego što primene ustavne modele na severu Kosova, poput Zajednice srpskih opština. Takođe bi trebalo da budu svesni da netransparentna vlast omogućava Rusiji i Kini idealno okruženje da lakše šire svoj uticaj. Zato je uspostavljanje vladavine prava u Srbiji i regionu od ključne važnosti za onemogućavanje Moskve i Pekinga da „operišu“ po Zapadnom Balkanu i za slabljenje nacionalističko-kriminalnih mreža uticaja u regionu.

Sve ovo bi mogao da bude deo novog pristupa EU i SAD Zapadnom Balkanu. Ipak, za sada politički lideri regiona ostaju slobodni da fabrikuju nestabilnost u regionu, kako bi zadržali moć i ostali na vlasti, zaključuje Majda Ruge u autorskom tekstu za ECFR, zaključuje N1.