Koja je razlika između današnjih i protesta 1968. godine?

Istoričarka Sanja Radović upoređujući studentsku borbu nekad i sad istakla je da je današnje društvo atomizovano, te da je srž kapitalizma da čoveka izdvoji iz društva i, kako je rekla, nauči ga da je društvo nešto što mu smeta.

Govoreći o društvenom kontekstu koji je do protesta 1968. doveo, Radović je navela da je to bila „godina velikih političkih promena i vrenja, pre svega u zapadnom svetu“.

„Sve što se dešavalo u SAD u kontekstu Hladnog rata se preslikalo na ostatak sveta. Ekonomska kriza, rat u Vijetnamu proizvodi socijalni bunt i antiratni pokret, pre svega studenata jer su i slati sami u Vijetnam. Taj pokret je počeo da se preliva u ostatak sveta, u Evropu, pa se prelio i na Francusku. SAD je tada imala nekoliko političkih atentata. Na današnji dan ubijen je Bobi Kenedi, nekoliko dana ranije Martin Luter King. U Francuskoj dolazi do blokada fakulteta i univerziteta i do spajanja pobune među studentima, a preliva se i na radnike, pa se radnici i studenti spajaju i parališu čitavu Francusku toliko da je Šarl de Gol na momenat napustio Francusku uplašen za svoju bezbednost i vlast. Prelilo se i na Jugoslaviju“, objasnila je ona.

Ističući da nisu u sve tri zemlje isti povodi, napomenula je da je u Jugoslaviji došlo do trzavica jer je bio zabranjen pristup jednoj priredbi, gde dolazi do sukoba s policijom, a postupci policije proizveli su domino efekat i blokiran je čitav Beograd. U Jugoslaviji su traženi solidarnije i jednakije društvo – nije se borilo protiv socijalizma, nego za više socijalizma, istakla je.

“Ako uporedimo s protestima 1968. u SAD i Francuskoj, studenti su se borili za prava radnika takođe, je l možete da zamislite da studenti danas blokiraju fakultete zbog većih plata radnika. Nisu oni tu krivi, društvo im ništa nije dalo i naučilo ih je da se bore sami za sebe”, dodala je Radović.

Ona je ukazala da je društvo bilo na razvalinama, jer posle sloma devedesetih nije postojala nikakva koheziona sila koja povezuje ljude, te da je ovde prisutna „ljuštura od društva“.

“Kao društvo funkcionišemo samo kad su izbori. Izaberemo ljude u institucije, a onda ljudi nemaju svest o zajednici, da joj nešto vrate. Osećamo da smo ostavljeni sami sebi. Imamo rat u Evropi ali nemamo antiratni pokret, jer ne postoji ta svest kao u doba Hladnog rata. Ovo što se sad događa, to su najveći protesti u istoriji Srbije. Borimo se za novi set vrednosti, ovo je borba za realne stvari o tome u kakvom društvu želimo da živimo. Živimo u zajednici i jedni drugima možemo da pomognemo. Ne treba da budemo u strahu stalnom, da ako ostanemo bez posla nemamo osećaj da će nam društvo pomoći. Nama su potrebne alternativne zajednice jer države nemaju ulogu koju treba da imaju”, kazala je ona.

Učesnik demonstracija 1968. godine, reditelj Dragomir Zupanc, prisetio se organizacionih anegdota, ali i toga da je pobuna krenula u Studentskom gradu.

„Geštetner je sprava sa kojom smo umnožavali materijale koji su posle deljeni kao akcioni programi po fakultetima i po fabrikama, tramvajima i prevozu. Prvu stvar koju smo na FDU uradili, otišli smo kod dekana, koji nas je lepo primio i rekli mu šta nam sve treba od opreme. Geštetner je imao svaki fakultet bar jedan, jer su se tako umnožavale skripte. Za to je bio zadužen Sava, koji je obučio troje studenata za to. Sistem je potpuno zatvorio informacije o tome šta se dešava na fakultetima, Kapetan Mišinom zdanju. Morali smo da vidimo kako ćemo probiti tu blokadu. Bio je samo neki razglas u Studentskom gradu. Nije bilo čak ni nekih megafona, jedino je u Kapetan Mišinom zdanju bilo i nekih zvučnika. Zaduženi smo bili da raznosimo do ulaza u fabrike, koje su bile blokirane radničkim stražama da bi nas blokirali da ulazimo. Radnici koji su tu dolazili na posao su unosili u fabrike. Ubacivali smo kod konduktera u tramvaje“, prisetio se on.

Emilija Milenković, članica Saveta za mlade Vlade Srbije i studentkinja Fakulteta političkih nauka, aktivna u okviru neformalne grupacije „Studenti protiv nasilja“ koja se aktivirala na protestima „Srbija protiv nasilja“, istakla je da je, i pored neinformisanosti današnjih studenata o istoriji borbe ovog sloja stanovništva, onima koji se danas kandiduju za akademske građane postavljena su visoka očekivanja za studentsku borbu.

„Nadam se da smo spremni da ispunimo ta velika očekivanja od studentskog organizovanja. Inspirisana sam pričom o blokiranju fakulteta, ali danas mislim da ne postoji taj dodatan socijalni faktor koji bi nas sve spojio. Ipak, današnji protesti imaju šansu da to učine, a studenti treba da znaju istorijat svoje borbe i da budu svesni značaja studentskog glasa. Politička kultura je takva da se ne vrednuje aktivnost u političkom životu. Studenti su danas deca razočaranih roditelja. Koji su se borili devedesetih, pa ne veruju ni u promenu sijalica na banderama. Roditelji su nam govorili ‘vi gledajte sebe i vi kao pojedinac ništa ne možete da promenite’“, navela je Milenković.

Da je 1968. mitologizovana, smatra Luka Babić, srednjoškolac koji je učestvovao u pokretanju srednjoškolskog pokreta protiv državne mature „I mi se pitamo“.

On je dodao da zbog današnjih društveno-političkih okolnosti nedostižno deluju borbe s kraja šezdesetih godina.

„Priča o maturi, došli smo do specifičnog problema koji vrlo direktno ljudima zadire u život. Kao što je sada ovo vrlo direktno ušlo u živote svih i probudilo ljude. Mi smo prepoznali problem koji nam realno narušava školovanje, i kao takav je mobilisao ljude. Način je potpuno drugačiji, ovo je balon, u okviru balona je bila atmosfera za neku vrstu promene i bunta. Unutar tog balona smo uspeli da angažujemo ljude, da ih motivišemo da se probude“, naveo je Babić.

Jovan Sibinović, frontmen „Šajzerbiterlemon“, osvrnuo se na današnju muziku, ocenivši da su se muzičari danas zatvorili u introspektivne stihove.