Koje sve mere mogu biti preduzete protiv stranih manipulacija informacijama u jednoj zemlji

Međutim, iako je razumevanje pretnje zaista nesumnjiv prioritet, nikako ne treba izgubiti iz vida osnovni razlog postojanja potrebe za razumevanjem pretnje, a to je sprečiti i/ili suzbiti napad. Za liberalne demokratije koje su najranjivije mete ovakvih operacija, glavno je pitanje kako odgovoriti.

Zato je od ključne važnosti fokusirati se na odbranu. Imajući ovo na umu fokus ovog teksta jeste na informacionoj odbrani iz vladine perspektive – dakle, koje su to sve mere politike koje mogu biti preduzete protiv stranih manipulacija informacijama u jednoj zemlji.

Manipulacija informacijama podrazumeva koordiniranu kampanju širenja lažnih ili svesno iskrivljenih informacija u neprijateljske političke svrhe. O stranoj manipulaciji informacijama se radi onda kada je orkestriraju strani akteri ili njihovi predstavnici, u kom slučaju predstavlja namerno mešanje.

U praksi je često teško odvojiti domaću od strane manipulacije, kao i manipulaciju informacijama od šireg uticaja: informacija je samo jedan od mnogih alata u kampanjama uticaja, često u kombinaciji sa drugim sredstvima – ekonomskim, diplomatskim, psihološkim. Agresori biraju svoj skup sredstava kojima će se služiti na osnovu efikasnosti i relativne ranjivosti mete. Iz tog razloga, neke od mera politike koje se preduzimaju protiv manipulacije stranim informacijama pripadaju, ili su povezane sa širim naporima da se suprotstave stranom uticaju i takozvanim „hibridnim pretnjama“.

Države širom sveta su sprovele znatan broj učinkovitih mera za reaktivnu odmazdu ili proaktivno odvraćanje uticajnih operacija dezinformisanja

Dakle, države širom sveta su sprovele znatan broj učinkovitih mera za reaktivnu odmazdu ili proaktivno odvraćanje uticajnih operacija dezinformisanja i to mere od osmišljavanja organizacije, odnosno određivanja optimalnog načina organizovanja državnih službi do sprovođenja parlamentarnih istraga i saslušanja, zatim donošenja zakona, podizanja svesti javnosti, ali i gašenja mreža i regulisanja medija. U nastavku teksta dat je kratak pregled nekih od najzastupljenijih mera sa pregledom država koje su ih usvojile.

Pametno osmišljavanje najboljeg modela organizacije

Države koje su sprovele ovu meru borbe protiv dezinformisanja su Finska, Ukrajina, Švedska, Holandija, Letonija, Danska, Češka, Kanada, Australija, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države.

Prvi refleks ovih zemalja je bio da modifikuju unutrašnje strukture, a to su činile koristeći se različitim pristupima s obzirom na to da nisu imale primenjenu istu administrativnu i stratešku kulturu. Zajedničko im je da su sve shvatile da u suočavanju sa hibridnom pretnjom koja kombinuje, a ponekad i meša civilne i vojne domene, državne i nedržavne aktere, i nekoliko oblasti (ne samo odbranu i diplomatiju, već i kulturu, pravosuđe, itd.), prioritet mora biti da se zauzme globalni pristup i, prema tome, da se radi na sveobuhvatan način koji uklanja prepreke između odeljenja koja uglavnom rade ili samostalno ili kao deo izolovanog tima, odnosno odeljenja.

U najmanju ruku, ovo je uključivalo povezivanje po različitim sektorima razasutih ekspertiza stvaranjem „komiteta“ ili „mreža“, kao što je finska mreža za uticaj na informacije, stvorena u decembru 2014. godine, koja okuplja oko trideset vladinih stručnjaka iz svih ministarstava, Kancelarije predsednika, policije i oružanih snaga, da identifikuju, analiziraju i odgovore na neprijateljske pokušaje stranog mešanja.

Borba kroz zakonodavnu regulativu

Države koje su sprovele ovu meru borbe protiv dezinformisanja su Francuska, Nemačka, Izrael, Tajvan, Malezija, Kambodža, Kenija, Belorusija, Egipat, Rusija, Singapur, Maroko, Alžir, Kirgistan, kao i Brazil.

Dakle, neke zemlje su mnogo pre nego što je skrenuta veća pažnja na problem dezinformisanja već imale zakone u tom pogledu, od kojih su neki prilično dugotrajni. U Francuskoj je, na primer, Zakon o slobodi štampe iz 1881. godine već predviđao sankcije protiv „zlonamernog objavljivanja, širenja i reprodukcije, na bilo koji način, lažnih vesti i dokumenata koji su izmišljeni ili falsifikovani ili lažno pripisani trećim licima, kada je ovo poremetilo mir, ili je moglo da ga poremeti’’.

Međutim, ovaj primer mere koliko je dobar toliko sa sobom nosi i potencijal za zloupotrebe. Naime, činjenica je da je većina zakona usvojena u zemljama koje se ne mogu smatrati liberalnim demokratijama i gde je borba protiv „lažnih vesti“ često izgovor za cenzuru. Kada su Malezija (april 2018), Kambodža i Kenija (maj 2018), Belorusija (jun 2018), Egipat (jul 2018) i Rusija (mart 2019) donele zakone u ovoj oblasti, bile su oštro kritikovane od strane organizacija za ljudska prava.

Studija je takođe pokazala da su se takvi zakoni udvostručili između 2016. i 2020. godine na prostoru podsaharske Afrike, te da su većina kažnjenih bili novinari i politički protivnici. Zaista, u takvim okolnostima, gde je sloboda štampe već ugrožena ili ne postoji, takva zakonodavne mere dodatno potkopavaju slobodu i istovremeno jačaju kontrolu vlasti nad stanovništvom.

Podizanje svesti javnog mnjenja

Zemlje koje aktivno rade na borbi protiv dezinformisanja kroz podizanje svesti javnog mnjenja su Francuska, Litvanija, Švedska, Kanada, Holandija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Tajvan, Finska, Danska, Estonija, Italija, Sjedinjene Američke Države. Ovaj niz pokazuje da su liberalne demokratije brzo shvatile da nijedna od drugih navedenih mera neće uspeti ako zajednica u celini nije svesna opasnosti manipulacije informacijama. Dakle, da bi podigle svest, države su – istini za volju, neke više od drugih – sprovele niz mera.

Jedan od njih je podizanje unutrašnje svesti unutar vlade kroz proizvodnju i distribuciju namenskih biltena. Na primer, od januara 2019. Informativna služba francuske vlade (SIG), pod kontrolom premijera, šalje nedeljni bilten pod nazivom #Desinfok sa izborom istraživačkih članaka, novinskih članaka i izveštaja istraživačkog centra o dezinformacijama. Prvobitno poslata samo vladinim administratorima, njena distribucija je proširena u martu 2020. i uključuje spoljne istraživače, novinare i stručnjake, u nastojanju da se bori protiv dezinformacija u vezi sa COVID-19.

Autor: Tamara Bajčić, menadžer za zaštitu podataka o ličnosti