Koliko su bezbedna diplomatska predstavništva Srbije?

Naši nezvanični izvori pak tvrde da je sistem obezbeđenja zastareo, te da odgovornost zbog mnogih problema koji nastaju iz toga, snose niži nivoi u Ministarstvu spoljnih poslova.

Nedavna smrt ambasadora Srbije u Libiji Olivera Potežice, ali i dva službenika te ambasade Slađane Stanković i Jovice Stepića prošle godine, dovela je u fokus javnosti bezbednost naših diplomata, posebno kada je reč o kriznim žarištima. Oštru političku prepirku o tome otvorili su ministar spoljnih poslova Ivce Dačića i bivši šef države Borisa Tadića, čija je suština čija je vlast odgovornija za to što Srbija nije zatvorila ambasadu u Libiji. Nakon pogibije Stankovićeve i Stepića, o tome je u protestnom protestnom pismu predsedniku Srbije, premijeru i ministru spoljnih poslova govorio i Potežica demantujući medijske spekulacije da nije tražio zatvaranje ambasade u Tripoliju, oglušujući se o procenu BIA. „Uostalom, Ambasada je mogla da bude zatvorena i bez ikakvog mišljenja ovog Ambasadora ili službenika ove Ambasade“, napisao je, između ostalog, Potežica.

Radomir Diklić, bivši ambasador Srbije u Francuskoj i Belgiji za naš list kaže da obezbeđivanje bezbednosti ambasada zavisi od zemlje do zemlje.

– Sada ne znam kakva je situacija, ali u zemljama u kojima sam ja službovao zemlje domaćini su se brinule o spoljašnjoj bezbednosti ambasade. Ako procenimo da se nešto dešava što bi moglo da ugrozi bezbednost prijavljujemo to policiji i ona reaguje i bude ispred ambasade koliko je potrebno – objašnjava on.

Na pitanje kakvu ulogu ima Srbija, odnosno osoblje ambasade i Beograd, on odgovara da ambasadori pre odlaska na službu prolaze kurseve bezbednosti gde su naučeni kako da reaguju, pa se pojača unutrašnje obezbeđenje.

Ivo Visković, bivši ambasador Srbije u Nemačkoj, detaljnije pojašnjava kako se čuva bezbednost u ambasadama.

– Postoje mere zemalja prijema a i mere za osoblje odnosno interne mere bezbednosti, koje se smatraju poverljivim kako se ne bi postala laka meta. Te mere se odnose na mere zaštite objekata, za zaštitu posebnih dokumenata i zaštitu diplomatskog i tehničkog osoblja. Postoji u Ministarstvo posebna služba koja daje instrukcije kojih se osoblje ambasade mora držati i detaljno sprovoditi – navodi on.

Kako dodaje u posebnim slučajevima ako se nešto desi ambasada se obraća službi u Beogradu i prave se plan za održavanje bezbednosti.

Ipak, nezvanično se u našim diplomatskim krugovima može čuti da sveobuhvatan i moderan sistem obezbeđivanja naših ambasada i osoblja praktično i da ne funkcioniše ili da je zastareo. Čest je problem i što diplomatsko osoblje i ne poštuje postojeće procedure, protokole i pravila što uglavnom prolazi nekažnjeno. Nije retkost da se radi bez kućnog reda, planova odbrane i provera bezbednosti. Većina stvari je prepuštena ličnoj inicijativi i snalaženju ljudi u ambasadama. Za to, prema rečima naših izvora nisu krivi ambasadori već Ministarstvo spoljnih poslova. Ne čak ni ministri proteklih godina, već njihovi sekretari i njihovi zamenici, jer se ministri u svakom trenutku ne mogu baviti slučajevima u ambasadama i problemima sa kojima se one susreću. Prema rečima naših sagovornika, vozači, vezisti i domari koji su zaduženi za bezbednost uglavnom nisu obučeni ljudi za rukovanje oružjem u kritičnom momentu, te se sve radi na nivou improvizacije.

Na pitanje da li postoji neka posebna obuka za ljude koji idu na službu u krizne zemlje, naši sagovornici odgovaraju da bez obzira na obuku, ne postoji za džabe pravilo da ambasador ne može duže od četiri godine da bude u jednoj zemlji (Potežica je u Libiji bio duže od osam godina, prim L.V.). Kako nam je objašnjeno, tokom vremena ljudi se opuste, srode sa sredinom, ne mare za bezbednost i postaju lake mete. Prema rečima naših sagovornika, s obzirom na to da se ne može uvek kontrolisati narav ambasadora koji će redovno izlaziti iz ambasade na duže vreme i putovati daleko, za šta su potrebne dozvole, ili će stalno sedeti u ambasadi, mora postojati sveobuhvatan sistem i obučeni ljudi iz vojske, policije ili BIA koji će se brinuti o bezbednosti.

Podsetimo, vezistkinja Slađana Stanković i vozač Jovica Stepića 8. novembra 2015. kada su iz sedišta ambasade u Tripoliju krenuli za Tunis. Oni su ubijeni, prema zvaničnoj verziji saopštenoj u Beogradu, u februaru 2016. u američkim vazdušnom napadu na baze Islamske države u libijskom gradu Sabrata. Zvaničnici Pentagona međutim demantovali su ovo, tvrdeći da diplomatski službenici Srbije nisu ubijeni u vazdušnom napadu, nego pre, te da ih je kidnapovala zasebna kriminalna grupa radi otkupa. Potežica je stradao ove sedmice u saobraćajnoj nesreći na istom putu za Tunis, a tvrdi se da je bio sam u kolima. Iz MSP je potvrđeno da je bio na odobrenom službenom putu, a od ranije se zna da su sve finansijske transakcije ambasade išle preko Tunisa.

Ko je rukovodio akcijom spasavanja – Stefanović ili Dačić

Bivši predsednik Srbije i lider SDS Boris Tadić i šef diplomatije Ivica Dačić međusobnu se optužuju za nezatvaranje ambasade u Libiji, pri čemu barataju različitim podacima i ko je bio šef tima za evakuaciju državljana Srbije kada su snage zapadne koalicije intervenisale protiv režima Muamera Gadafija. Dačić tvrdi da je on bio šef tima za evakuaciju, a Tadić da je to bio Mirko Stefanović iz MSP. Tadić je prvo direktno optužio Dačića da je odgovoran za smrt Potežice zato što ambasada nije zatvorena ni posle 2012. a ni posle pogibije dvoje službenika 2016.

„Tadić pod amnezijom tvrdi da su sukobi bili 2012. godine i da on nije zatvorio ambasadu u Libiji zato što je spasavala naše ljude, a svi znaju da su sukobi u Libiji bili u 2011. godini, da je Gadafi ubijen u oktobru 2011. godine, a pošto sam ja kao ministar unutrašnjih poslova bio na čelu tima za evakuaciju naših građana, znam da se to dešavalo u februaru 2011. godine, o čemu postoje snimci i tekstovi o tome kako sam dočekivao avione iz Libije. Pošto je Tadić bio na vlasti do aprila 2012. godine zašto tada nije zatvorio ambasadu, kada su bili sukobi i rat? Zašto nije povukao Potežicu, koga je on postavio i koji ga je dočekivao u Libiji? Da ne govorim o tome da je iz tog vremena ostala teška optužba da su srpski borci učestvovali u oružanim sukobima na strani Gadafija. Koliko Tadića brine pogibija naših diplomata, govori i to da je pomešao i kada se to desilo – govori o pogibiji dvoje službenika ambasade 2015. godine, iako se to desilo 2016“, navodi Dačić.

Na te navode, Tadić je odgovorio novom izjavom ocenjujući da se lažima ne može prekriti činjenicu da bi ambasador Potežica danas bio živ, da je tada (2016, prim L.V.) Dačić bio smenjen i da je zatvorena ambasada. Neverovatno je da se Dačić, umesto da podnese ostavku, bavi „netačnom analizom mog poznavanja datuma i godina“, kaže Tadić.

„Prosta činjenica da je tek 2012. završena akcija izvlačenja svih naših građana koji su želeli da napuste Libiju. Tu akciju smo uspešno završili

i nije izgubljen nijedan život, a akciju je operativno ispred ministarstva spoljnih poslova vodio Mirko Stefanović i bio je u stalnoj koordinaciji sa mnom, kao predsednikom Saveta za nacionalnu bezbednost. Dačić sada u političkoj nevolji panično izgovara laž da je on kao ministar unutrašnjih poslova on vodio tu akciju. Kao dokaz za to navodi da se slikao sa našim građanima po njihovom povratku i jedino to je istina, jer se kao i uvek slikao da bi prigrabio tuđe zasluge i političke poene“, naveo je Tadić.