Konkurs za novog Belog

Opozicija ih zahteva za šest do devet meseci i sa novom upravljačkom ekipom RTS-a, podrazumeva se sa otvorenošću prema SZS. Konačno, šta ako na Javnom servisu i bude pravična zastupljenost? Ko će naterati privatne medije na isto? Ko će nagnati Pink, O2, Prvu, Informer, Srpski telegraf, Alo… da ispoštuju podjednaku zastupljenost???

Setimo se, pre tri godine na skupštinskim izborima imali smo Sašu Radulovića i „Dosta je bilo“. I stvarno ga je dosta i predosta bilo. Pokazalo se da je to bila prevara. Mnogi su glasali za ovu opskurnu pojavu i organizaciju za koju se još uvek ne zna da li je pokret ili stranka ili šta već? Bitno da je posao obavljen.

Znam ljude demokratskih, građanskih i liberalnoekonomskih stavova koji su poverovali šarlatanu na priče o garantovanoj penziji od 200 evra za svakoga ko napuni 65 godina života pa makar nemao ni dana radnog staža itd. Ne znam da li to igde u svetu postoji?! Posle toga smo pretprošle godine na predsedničkim izborima dobili performera i šarlatana iz Mladenovca „Belog Preletačevića“, koji je zadobio poverenje neverovatnog broja birača „na ničemu“. Nikakav program, nikakve ideje, samo „dobro“ zezanje, brateee. I tako je i ispalo. Dobro ih je sve prezezao.

Seća li se još neko tog lika? Stvarno simpatična pojava. Jedna velika praznina, kolosalna belina. Ne bih se mogao zakleti da i Saša Janković nije bio podmetnut?! Tu već imam debele nedoumice i kolebanja, nisam uveren, neću da grešim dušu.

To što režimski deo medija nekoga napada i krpi samo po sebi ništa ne znači. To se stručno zove „stvaranje legende“ oko nekoga. Anegdotska je stvar kako su se mnogi policijski konfidenti u raznoraznim podzemnim grupama najpre herojski držali u zatvoru (pred klasnim ili nacionalnim ili kojim već neprijateljem), pa su gle čuda uspeli pobeći iz dobro čuvanih kazamata da bi se sa tako stvorenim oreolom mučenika pridružili našima u šumi (ili su razmenjeni iako režim do tada iz principa nikoga nije razmenjivao sa „banditima“).

Poznati su to trikovi policije. Kao i obrnuto: da se stvarni mučenici i oponenti prećutkuju i marginalizuju ili čak oklevetaju i tako budu podvrgnuti sumnjičenjima, bojkotu sredine, preziru i smrtnoj pogibelji.

Predugo je Vučić lavirao i sedeo na dve stolice (baš kao i Tadić pre njega), preigrao je igru da bi se konačno upleo u sopstvenu mrežu. On je trebalo i morao tokom prošle godine da postigne i potpiše sporazum sa Kosovom, tada je politički život bio zamro i tada bi ugovor sa Kosovom bez većih otpora prošao. (Ovo sve pod pretpostavkom da Vučić zbilja nastoji na tome i da ne vuče za nos sve nas i silne državnike kako Zapada tako i Istoka? Od nekoga ko danas izjavi jedno a sutradan potpuno suprotno niko nije siguran šta može očekivati.)

Sada, kada se masa ustalasala, takav poduhvat postaje veoma riskantan. Ko mu sada može pomoći? Da li bi neko od onih koji su građanski i protivnacionalistički opredeljeni sada hteo (i smeo!) da podrži Vučića i SNS u ovoj politici? Posle svega?! Pa da ponese sramni žig otpadnika od demokratije i slobode? Možda bi opšti interes upravo to zahtevao? Da se pliva protiv struje. Iako to dobar deo javnosti neće razumeti. Kao i toliko puta do sada. Političari stoga treba da budu hrabri da predvode a ne da plivaju na talasu opšteg mišljenja i nerazumnih očekivanja.

Autor je književnik i istoričar