Kontinuitet Šešeljevog čitanja spiska nepodobnih novinara iz 1992.

Tada su bila izložena umetnička dela koja je gebelsovska propaganda označila kao neprijateljska, u skladu sa njegovim načelom da „zadatak propagande nije da bude inteligentna, nego da bude uspešna“. Ciljevi nacističke izložbe bili su diskreditacija umetnika i ograničavanje slobode izražavanja, što je predstavljalo odličnu osnovu za pogrom neistomišljenika – ističe za Danas Žarko Jokanović, pisac i scenarista.

Prema njegovim rečima, „današnja izložba je svojevrsno sastavljanje kataloga neprijatelja, po kojem treba postupiti“.

– Ona je i snažni radikalski krik iz naprednjaka. NJihov primalni krik. Ona je kontinuitet Šešeljevog čitanja spiska nepodobnih novinara iz 1992. godine. Treba je posmatrati i u kontekstu nekadašnje vođine izjave, koja je u njegovo radikalsko doba osvanula na naslovnoj strani jednih novina: Osvetiću se kad-tad Slavku Ćuruviji za laži koje o meni objavljuje Dnevni telegraf. Optužbe za laži nekad – optužbe za laži sad. To je ta radikalska matrica, koja se ponavlja – smatra sagovornik Danasa.

On napominje da su se autori izložbe „kandidovali za enciklopediju manipulacija, pre svega svojom perfidnom zamenom teza i besprizornim proglašavanjem istine za laž, a laži za istinu“.

– Kritika vlasti je proglašena za laž i sramotu, iako je kritika vlasti jedno od osnovnih ustavnih prava. Izložba ima i ličnu dimenziju. Ona je svojevrsno ukucavanje na stub srama svih koji su se usudili da kritikuju vođu, inače opsednutog potrebom da ga svi vole. Tako da ona u sebi nosi i tu unutrašnju dramu. Jer, dok je vođa “seckao novine za izložbu“, stranci su mu krojili vladu, pa se sada infantilno duri. I što se tiče izloženog materijala i što se tiče isporučene liste ministara – kaže Žarko Jokanović.

Prema rečima našeg sagovornika, ova izložba je i lakmus papir za posetioce, jer „jasno povlači razliku između građana, s jedne strane, i podanika i sledbenika, s druge strane“.

– Za građane je kritika vlasti nešto sasvim normalno i poželjno, a za podanike i sledbenike – to je jeres i sablazan. Pogotovo kada je sam vođa predmet kritike, karikature, satire ili tvita. Međutim, osnovna funkcija izložbe nije u podsećanju na ono što je objavljeno. Osnovna funkcija izložbe je zastrašivanje. Ne samo onih koji su to radili, da bi prestali to da rade, nego i onih koji bi se drznuli da u budućnosti to urade. A ponajviše onih koji bi mogli da počnu da razmišljaju. Oni su najopasniji. Upravo zbog toga, mi, eksponati sa izložbe, smatramo da ovu izložbu treba da vidi što više ljudi. Međutim, čak i to zalaganje da izložba ode u svaki grad i svako selo – vlast svojim neiscrpnim mehanizmima laži, označava kao naše zalaganje da se izložba zabrani. Ja bih dodao i to da treba da uđe u školske programe. Jer, suočavanje ljudi sa ovako ogoljenim mehanizmima manipulacije jedne autokratske vlasti je najdelotvorniji vid građanskog vaspitanja. I otpora, koji iz toga proizilazi. Tim pre, što će se ljudi prisetiti da ono što na izložbi nije izloženo – mnogo više govori protiv vlasti, od onoga čega na izložbi ima. Jer, količina materijala sa ove izložbe samo je kap u okeanu onoga što su pisali i kako su izveštavali vođini omiljeni tabloidi, dnevne novine i televizije sa nacionalnom frekvencijom. Koje su podešene na vođinu ličnu frekvenciju – ističe Jokanović.

On za naš list napominje da je „uprkos svemu odlično što ova izložba podseća na sve ono što se dešavalo za vreme ove vlasti“.

– Takođe, ona ima još jednu pozitivnu stvar. Najveća subverzija izložbe “Necenzurisane laži“ su citati vođe, korišćeni u tekstovima koji su izloženi. Po tim njegovim lažima izložba je i dobila ime. Jer, njega nisu smeli da cenzurišu. I još nešto. Kao eksponat ove izložbe, dajem obećanje da ću im za sledeću izložbu obezbediti još više materijala. To bi danas trebalo da bude građanska zakletva svih slobodnomislećih ljudi – zaključuje Žarko Jokanović za Danas.

REAKCIJE

Vesna Mališić, pomoćnica glavnog urednika NIN-a

Kritika kao plaćenička delatnost

Konceptom izložbe vlast pokazuje da suštinski ne razume ni funkciju medija ni demokratiju, da nema razumevanja za kritiku, niti razlikuje tabloidno od kritičkog novinarstva. A o razumevanju humora i karikature da i ne govorim. Ali to nije ništa novo. Svakoga dana imamo potvrdu kako se u rastućem samoljublju i nepogrešivosti premijera svaka primedba doživljava kao subverzivna ili plaćenička delatnost. To je atmosfera u kojoj mediji danas rade. Sa pravljenjem ovakvih spiskova, novinarima sigurno neće biti lako da rade. Pretpostavljam da se i na to računalo.

 

Slaviša Lekić, glavni i odgovorni urednik magazina Status

Srbija ne oskudeva u kiseoniku i gluposti

Elementi u kojim Srbija nije oskudevala oduvek su bili: kiseonik i glupost. Jedino se, od kad su neoradikali na vlasti, redosled promenio: glupost je ispred kiseonika. I ne samo to: glupost dominira u tolikoj meri da je trenduju i vrhovni nosioci vlasti. I još konkretnije: glupost hara do te mere da je pretočena u čini se nepresušnu energiju kojom se još gluplji podanici uveravaju da su obećanja – programi, da su laži – činjenice a da je istina sve ono što se može pokazati verovatnim.

Glede toga se od kritike i činjenica, karikatura i stripova, izjava i tvitova zbrzava nekakva izložba koju Maja Gojković, druga politička figura u zemlji kiseonika i gluposti, ne baš tim redosledom, proglašava za – „konceptualnu umetnost – tipa Marina Abramović!“ Što je njenom glasačkom telu (Majinom, ne Marininom) otvorilo oči i uverilo ih da „izložba“ o necenzurisanim lažima ima smisla makar koliko i tromesečno čekanje na formiranje Vlade. No, ako su neoradikali ovu blamantnu „izložbu“ činjenica već proglasili za umetnost, red bi bio da ih neko podseti na iskustvo koje kaže da se o prošlim vremenima umnogome sudi kroz veo umetnosti. Meni čini čast da sam eksponat, da ne kažem deo „izložbe“ ili segment ove vrste „konceptualne umetnosti“!