Korupciju proizvodi vlast

Govoreći na temu „Srpska ekonomija – istine i laži“ ugledni ekonomski novinari Miša Brkić i Mojat Lakićević saglasni su da je Srbija među retkim zemlja, možda i jedina koja je nakon pada Berlinskog zida (devetog novembra 1989) „krenula u suprotnom smeru“, kako je naglasio Lakićević.

Za Srbiju su to bez sumnje izgubljene decenije, o čemu najbolje svedoči podatak da je jedina zemlja u odnosu na bivše socijalističke zemlje istočne Evrope u kojoj je rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) bio u stalnom opadanju.

Lakićević je pomenuo istraživanje bečkog Ekonomskog instituta prema kojem je Srbija 1990. godina imala BDP/stanovniku 3.800 evra (preračunato), dok su neke druge socijalističke zemlje stajale nešto slabije, Češka 2.600, Mađarska 2.500, Poljska 1.300, Slovačka 2.300, a te iste i još neke zemlje petnaest godina kasnije (Srbija – BDP 4.700) imale su znatno veći bruto domaći proizvod: Češka 15.800, Poljska 11.200, Slovačka 6.300 evra…

Bilo je to vreme kada je Srbija, kako reče Zoran Vultić, predsednik IO GDF, finansirala svoje zablude i ratove, na šta je Lakićević saopštio podatak (Stojana Stamenkovića) da je Srbija u pomenutih petnaest godina izgubila 750 milijardi evra.

„Jedna mapa, da li svetske banke, objavila je podatak da su zemlje bivšeg socijalističkog bloka, zemlje bivše Jugoslavije imale (od 25-250%) visok rast BDP (Turska 258%), jedino je Srbija imala pad od 15 odsto. U odnosu na period 1999-2019 Srbiji nedostaje 25 odsto BDP da bi došla na stanje s početka raspada Jugoslavije“, kaže Miša Brkić i ističe da bismo morali da se podsetimo „na pogubnost desetogodišnje vladavine Slobodana Miloševića i sankcija Srbiji i Crnoj Gori od međunarodne zajednice. On napominje i tvrdnju ekonomiste Jovana Rankovića da je srpska privreda od 2000-te ostala bez polovinu kapitala i svega što je tada imala, i da je najveća zabluda“ priča o (srpskoj) nacionalnoj slobodi, zbog koje su vođeni ratovi sa susedima, protiv NATO i da zbog iste „branimo Kosovo koje nije naše“. Brkić kaže da je celokupna srpska istorija, u stvari, borba za nacionalnu slobodu i da zbog toga nismo imali građanske slobode i tržišne slobode.

Devedesetih godina prošlog veka poslovi su bili vezani za državu, davani su krediti iz primarne emisije… da bi nakon ubistva premijera Zorana Đinđića nastupio klijentelistički pristup koji je sve više jačao. Tako je, tvrdi Lakićević, zakočen razvoj građanskog društva i stvara se privredni sloj i situacija u kojoj nije bitna ideja i preduzetništvo već – veza sa državom. Na sceni nije bila samo sprega politike i privrede nego sprega politike, privrede i kriminala.

„Podsetio bih na Nacionalni investicioni plan iz vremena kada je otet (od Bogoljuba Karića) i prodat Mobtel (1,5 milijardi evra) i to je, kroz Fonda za razvoj, davano pojedinim bogatim ljudima. Danas, međutim, država nema neku novu sumu već investira iz budžeta i radi se o merketinškom potezu srpskog predsednika i ljudi oko njega“, kaže Lakićević.

Brkić podseća da su prve trošadžije pomenutog „Dinkićevog nacionalnog plana“ bili penzioneri, a da je danas gro para u budžetu, najviše od koncesije za beogradski aerodrom i od prodaje RTB Bor Kinezima. Srbija je velika offshore zona, ali ne za sve ulagače koji su stigli u zemlju i ne važi za domaće investitore, već samo za investitore koje dovodi predsednik Srbije i za stranačke tajkune. Sve su to ugovori „u četiri oka“, kaže Brkić, uz napomenu da ih niko nije video i da se ne zna da li ti povlašteni investitori plaćaju porez, na koliko godina su oslobođeni od plaćanja poreza, čak se ne zna da li plaćaju električnu energiju. Tako danas imamo dva paralelna privredna sistema – ofshore zonu domaće privrednike u Asocijaciji malih i srednjih preduzeća.

Mijat Lakićević kao veliki problem srpske ekonomije i privrede vidi u saznanju da su sve rukovodeće državne strukture imale svoje privredike. Oni su bili povlašteni, dobijali su subvencije… Novi privrednici ne donose nove poslove i nema novih investicija koje su ispod nivoa, jer današnje „investitore“ zanima samo otimačina, i pitanje jesu li sposobni za ozbiljnije investicione poslove.

Poslednjih sedam godina Srbija je najveću saradnju imala sa Kinom, Turskom, Rusijom i Ujedinjenim arapskim emiratima, iako su to zemlje u kojima je najveća korupcija i najmanja transparentnost. Brkić naglašava sumnjivu i ekspresnu prodaju RTB Bor, jer je sve završeno u roku samo dva meseca: sedamnaestog jula raspisan je tender, dvadesetprvog avgusta dobila ga je kineska kompanija, a sedamnaestog septembra potpisan je ugovor. Onda ne čudi, kaže Brkić, što Kinezi volšebno kažu da su nasledili otrove u Boru i okolini, čak da su kupili „dva raspršivača magle“. Zbog svega postoji osnovana sumnja da je neko još pre godinu dana u vezi RTB Bor „završio posao“.

Iako predsednik Srbije i premijerka govore da je nacionalna avio kompanija (Air Serbia) „stvar nacionalnog prestiža“, Brkić je kategoričan – „to su krupne reči za nešto što je – privredna pljačka“. Dok su njima puna usta nacionalnog ponosa, njihovi džepovi su sve puniji novca ukradenog od Air Serbia! Vlas je ta koja proizvodi korupciju i dok ne stvorite slobodnog građanina i tržišnu privredu, Srbija će da bude najkorumpiranija zemlja. Korupcija je, kaže Brkić, „porodila“ kartelsku privredu u Srbiji.

Populizam umesto liberalizma

„Najveća primedba srpske javnosti iz perioda vladavine Zorana Đinđića odnosi se na liberalizam. Onaj ko zapljune model liberalizacije u Srbiji dobije aplauz. Liberalizam nije u srpskoj tradiciji već populizam. O sadašnjoj vlasti možemo da govorimo, pitanje je da li je levo ili desno, ali je zasigurno populistička“, tvrdi Brkić.

Saradnja sa Kinom višestruko štetna

Lakićević je posebnu pažnju posvetio saradnji Srbije sa Kinom, odnosno načinu te saradnje, koja je ne samo štetna po našu zemlju nego je i u suprotnosti sa pravilima Evropske unije. „Tako ne radi nijedna zemlja u regionu, a jedino Srbija i Crna Gora pristaju da im Kinezi uz kredit uslovljavaju da budu i izvođači radova. Poslovi sa Kinezima trostruko su štetni: krediti su im nepovoljniji od kredita međunrodnih finansijskih institucija i skuplji su, radovi koje ovabljaju su precenjeni (kilometar puta ili pruge su za 20, 30, čak i 50 odsto skuplji), i donose ogromne milijarde onima što s njima zaklučuju ugovore“. Kao treću, možda najpogubniju štetnost ovakve saradnje sa Kinom, Lakićević navodi da se posle saradnje policije dve zemlje i odlazak predstavnika vladajuče stranke na obuku u Kinu, „na mala vrata se u Srbiju uvodi kineski politički totalitarni sistem“.