Kosovo i Evropa kao srodne teme

Jedino što donekle remeti tu potpunu zaokupljenost sobom učesnka izbora u Srbiji jeste nervoza zvanične Podgorice.

Utisak je da ta nervoza iz nedovoljno objašnjivih razloga raste i ogleda se u spolja gledano ničim izazvanim oštrim merama prema srpskim građanima i sveštenicima Srpske pravoslavne crkve.

Gledano stiktno gepolitički, i dalje mnogo više Milu Đukanoviću odgovara slika da je „Crna Gora napadnuta iz Srbije“, nego što Aleksandru Vučiću može da pogoduje predstava kako su srpski građani i birači okruženi neprijateljstvom susednih i bratskih država. Jer, od Vučića traži da, kao predsednik Srbije i vladajuće stranke, deluje u pravcu zaštite srpskih građana i institucija, uključujući i Crkvu. Đukanovću pak pomenuta situacija nalaže da deluje odbrambeno, što on je li i čini, i činio je uvođenjem Crne Gore u zapadni vojni NATO savez.

U tom smislu, dešava se čudna stvar – odsustvo ozbiljnijeg odgovora iz Beograda kao da više ruši Đukanovićevu vlast, nego da takvog odgovora ima. Nešto slično smo gledali i na Kosovu posle potpisivanja Briselskog sporazuma 2013. od kada gotovo neprekidno traje kriza legitimiteta tamošnjih predsednika i premijera.

I u Prištini i u Podgorici kao da postepeno gube glavno napajanje političkom energijom.  Jedino što bi kod Đukanovića sada to napajanje obnovilo je da se pojavi neki novi žandarm Bratislav Dikić. Odnosno novi pokušaj „državnog udara“ na izborni dan u jesen 2020. koji bi bio u zadnji čas sprečen, a potom dugo suđen kao zalog legitimiteta vlasti koja je ukupno gledano osvojila koji glas manje od opozicije.  Koliko je moguće da se na pravoslavne proteste u Crnoj Gori koje vode sveštenici nadoveže neki takav ili sličan događaj, videćemo.

Spolja gledano, stalni rast nervoze u Podgorici može se pripisati i tome što je Đukanović i krug oko njega načinio ozbiljnu grešku potcenivši Vučića. Oni su, sudeći po nagoveštajima iz pojedinih krugova, svojski nagovarali Vučića da se kandiduje na predsedničkim izborima i ne dopusti Tomislavu Nikoliću drugi mandat. Na kraju su slavili više manje uvereni da su oslabili vrh SNS. Nakon proleća 2017. došlo je do pogoršanja, jer su izgleda shvatili grešku. Vučić je bio taj koji je ojačao i čija moć je prerasla ne samo raniju Borisa Tadića nego i Slobodana Miloševića. To se videlo i tokom korona pandemije, kada je Vučić prvi uspostavio vezu sa Kinom i dao odgovor na pandemijsku krizu. Pokazao je, tvrdi se u pojedinim krugovima, sposobnost da vodi kakvu takvu samostalnu politiku, dok ostali na Zapadnom Balkanu nisu ni toliko. Oni su čekali šta će da ih snađe.

Sve to međutim, stoji po strani tema u kampanji, kao da su se srpski birači potpuno siti geopolitike. Donekle, to je i razumljivo budući da se kampanja odigrava posle burne protestne zime 2018/19, i jeseni i proleća pod korona pandemijom. To znači da se opoziciona borba na ulici „protiv diktature“ istrošena, i da su ljudi najviše zabirnuti za svoje zdravlje. Takođe, tome doprinosi i široka državna novčana pomoć građanima i privredi na ime štete od korone. Ipak, pada u oči da su vrlo tihi glasovi koji bi tu pomoć označili kao podmićivanje od strane vlasti pred „predaju“ Kosova, odnosno sklapanje sporazuma da Kosovo može postati članica Ujedinjenih nacija. Ti isti glasovi su ranije u mnogo manjim potezima i neuporedivo sitnijim gestovima Vučića i SNS videli upravo sigurne „najave“ da će do sporazuma doći.

Jedino mesto gde je još donekle prisutna geopolitika je to kako će izbore 21. juna oceniti pojedine institucije Evropske unije, poput  Evropskog parlamenta. Moguće je da će ti izbori biti ocenjeni kao i demokratija u Srbiji rečju „hibridni“ , dakle kao mešavina demokratskih i diktatorskih svojstava, ali neće biti dovedeni u pitanje. Po svemu što smo dosad videli, u Briselu je ostavljeno evropskim zvaničnicima da se izborima u Srbiji bave na nivou ličnog postignuća.

Tako je recimo, najistaknutija evroposlanica Tanja Fajon, koja se najviše posvetila u svjim javnim nastupima izbornim uslovima u Srbiji, zalažući se da opozicija dobije ravnopravniji prostor u medijima, postala lider svoje stranke. Fajon je ovih dana došla na čelo Socijalnih demokrata,  opozicione stranke u Sloveniji, treće po snazi, koja je na izborima pre dve godine osvojila oko 10 odsto glasova. Ovu socijaldemokratsku stranku je ranije godinama vodio Borut Pahor.  Fajon je bila i među dvadesetak poslanika koji su tokom vanrednog stanja u Srbiji uputili pismo komesaru za proširenje, nasledniku Johanesa Hana, Oliveru Varheiju, izražavajući zabrinutost zbog primenjenih mera nauštrb građanskih sloboda. Incijator tog pisma mađaraski poslanik Atila Ara Kovač je žestoki protivnik mađarskog premijera Viktora Orbana sa kojim je Vučić u odličnim odnosima. Ali zbog zabrinutosti za izbore u Srbiji komesar Varheji je dobio i drugo pismo, od grupe liberala u EP, koje je u našoj javnosti predstavio ponovo Slovenac – Klemen Grošelj. I to pismo potpisalo je dvadesetak poslanika od 750 u Evropskom parlamentu. U biografiji Grošelja piše da je stručnjak za geopolitiku, da je u EP izabran 2019.  kao kandidat LMŠ – Lista Marjana Šareca. Na njihovom sajtu piše da je izbor Grošelja i još jedne poslanice u EP najveći uspeh LMŠ do sada. I on može poći stopama Tanje Fajon da ličnim angažmanom na stanju demokratije u Srbiji, napravi politički uspon. Evropski parlament svakako je izvršio određeni uticaj na srpske izbore, već i zbog toga što je prvi put scenario predizbornih debata na Radio-televiziji Srbije istovetan debatama vođenim u maju prošle godine tokom evropskih izbora.