Kosovska jednačina sa mnogo nepoznatih

Naši sagovornici ističu da će mnogo toga zavisiti od ponašanja pregovaračkih strana, ali i od međunarodnih „igrača“, pre svega od odnosa Unije i Sjedinjenih Država.

Johana Dajmel, nemačka analitičarka za Zapadni Balkan, kaže za Danas da smatra da je „ambiciozno, ali takođe realistično odrediti ciljani datum za sporazum kada budu jasno definisani strategija, pregovarački okvir, ali i konačni cilj“, kao i da, „naravno, pregovarački partneri moraju da budu potpuno spremni da postignu sporazum“.

– To, takođe, znači da svih 27 država EU treba da se saglase, uključujući države koje ne priznaju Kosovo, i da mora da postoji jasan stav unutar Unije o razmeni teritorija. Pariz, koji je najavio da će organizovati samit nakon okončanja kovid krize, mogao bi da pristane na razmenu teritorija, ali Berlin se tome dosad žestoko protivio. Na kraju, ali ne i najmanje važno, SAD takođe moraju da budu saglasne sa rešenjem, ali to će, verovatno, biti teško postići, imajući u vidu ogromne transatlantske probleme izazvane mešanjem SAD u unutrašnja pitanja Kosova, smatra Dajmel.

Igor Novaković, predstavnik Saveta za inkluzivno upravljanje, ukazuje za naš list da u ovom trenutku ima mnogo nepoznatih – „od načina na koji će i da li će uskoro biti formirana nova vlada Kosova, do izbora u Srbiji i potonjeg formiranja nove vlade, i na kraju krajeva, od posledica korona virusa“.

– Za sporazum je potrebno da obe strane imaju stabilnu većinu i da imaju mogućnost da taj sporazum i usvoje. Takođe, obe strane moraju biti zainteresovane za sporazum. S druge strane, EU ima trenutno prilično nizak kredibilitet u Prištini, pre svega zbog pitanja viza ali i drugih izazova, i pitanje je da li može da se nametne kao glavni, odnosno ključni medijator. Treba samo videti poslednje pismo Ramuša Haradinaja, lidera partije koja će najverovatnije biti u novoj vladi pod vođstvom Demokratskog saveza Kosova, u kojem je odbio telefonski razgovor sa Lajčakom. Tu je od suštinskog značaja i angažman pojedinih država članica, ali je pitanje koliko će ga biti, objašnjava on.

Novaković napominje da trenutno SAD imaju „ključnu inicijativu“, i pitanje je kako će ta inicijativa da bude „progurana“.

– Pitanje je i kako bi sporazum izgledao – nekoliko koji su do sada potpisani u suštini predstavljaju pisma o namerama i prilično su deklarativnog karaktera. Da li se nešto slično sprema i za „veliki sporazum“, ostaje da se vidi. I na kraju, ključno je da svi prihvate i sprovedu taj sporazum, a u ovom momentu mogućnosti za to su prilično izazovne, konstatuje sagovornik Danasa.

Istoričar i analitičar Dragomir Anđelković smatra da sporazum između Beograda i Prištine deluje potpuno nerealno.

– Priština uporno ne prihvata promenu granica između Kosova i ostatka Srbije čak i uz priznanje njene takozvane nezavisnosti od strane Beograda. S druge strane, oficijelna Srbija deluje kao da je na sve to spremna, ali ne, srećom, i na normalizaciju odnosa po Išingerovom modelu. On podrazumeva prihvatanje takozvane nezavisnosti Kosova u sadašnjim međama ali bez formalnog priznanja (ulazak u UN se tu podrazumeva). Valjda ni svemoćna srpska vlast ne bi mogla ni da pokuša da ubedi javnost da  proguta gubitak Kosova bez makar i iluzornog dobitka. Iz rečenog jasno je zašto se ništa neće desiti u martu. Sreća je što je tako. Jer uz neshvatljivu popustljivost srpskih vlasti naše nacionalne interese štiti samo albanska rigidnost, poručuje on.

Prema Anđelkovićevom mišljenju, „stvar je u tome što ako bi Beograd pristao na razmenu teritorija, a nerazumno šalje signale da bi na to bio spreman, ugrozio bi ne samo naš teritorijalni integritet po pitanju Kosova već i budućnost ostatka Srbije“.

– Gubitak bi bio mnogo veći od minornog dobitka. Naša država bi preko noći u celini, a ne samo kada se radio o delu koji je od 1999. na neki način okupiran, postala sporna teritorija. Presedan bi u budućnosti mogao da ima tragične posledice od Vojvodine do Raške oblasti. Kosovski problem bi se pretvorio u srpski a Srbija bi posle prve, kao nekada Poljska, mogla da doživi niz drugih deoba. Zato je, koliko god to delovalo paradoksalno, ono što sada radi Kurti korisno za Srbiju, ocenjuje naš sagovornik.

Diplomate: Snažan pritisak Nemačke

Pojedine diplomate nezvanično navode da će Lajčak najpre morati da kompletira svoj tim „koji će se teško sastati dok ne prođe opasnost od korona virusa“. „Zatim se mora čekati na razrešenje situacije u Prištini oko sastava pregovaračkog tima, a i u Srbiji na održavanje parlamentarnih izbora. Lajčak će se truditi da što pre poseti Beograd i Prištinu i biće posvećen novom zadatku, ali objektivni razlozi će ga u tome sprečavati“, preciziraju naši izvori. Prema mišljenju diplomata, za Srbiju je, donekle, povoljna okolnost što Lajčak dolazi iz Slovačke, a šef diplomatije EU Žozep Borel iz Španije – dve zemlje koje nisu priznale kosovsku nezavisnost. „Oni će, naravno, raditi pod snažnim pritiskom Nemačke, ali, pojavila se još jedna povoljna okolnost za Srbiju – neće biti više ni pritiska Velike Britanije kroz strukture EU da se proces pregovaranja okonča međusobnim priznavanjem Srbije i Kosova. Dakle, Srbija dobija više manevarskog prostora, ali i dalje neće biti lako, sve dok u Vašingtonu i Briselu, odnosno Berlinu, smatraju da je nezavisnost Kosova nepovratan proces i da samo treba pronaći modalitete kako da Srbija to prizna, ako ne de iure, onda makar de facto. Lajčak će u svemu tome biti veoma teško da balansira i zato će se on više posvetiti tehničkim, a manje statusnim pitanjima“, tvrde sagovornici Danasa.