Kratka istorija lažnih vesti

Od starog Rima do danas, priče koje nisu istinite ili treba da dovedu nekoga u zabludu, korišćene su kako bi se zaradio novac, promenili stavovi i mišljenja ljudi, te da nas nateraju da se zapitamo kome možemo verovati. Sada, sa eksplozijom interneta i društvenih medija, čini se da su svuda i da putuju brže nego u bilo kom drugom istorijskom trenutku.

Drevna istorija

Pre oko 2000 godina, Rimska republika se suočila sa građanskim ratom između Oktavijana, usvojenog sina velikog generala Julija Cezara, i Marka Antonija, jednog od Cezarovih komandanata od najvećeg poverenja. Da bi pobedio u ratu, Oktavijan je znao da mora da ima javnost na svojoj strani – pobede u važnim bitkama su bile od pomoći, ali ako ga narod ne bi voleo, on ne bi mogao da bude uspešan vladar.

Da bi zadobio podršku javnosti, Oktavijan je pokrenuo rat „lažnim vestima“ protiv Marka Antonija. Tvrdio je da Antonije, koji je imao aferu sa Kleopatrom, egipatskom kraljicom, nije poštovao tradicionalne rimske vrednosti poput vernosti i poštovanja. Oktavijan je takođe rekao da on nije sposoban da obavlja funkciju, jer je stalno bio pijan.

Oktavijan je svoju poruku javnosti preneo kroz poeziju i kratke, oštre slogane odštampane na novčićima. To pomalo liči na drevnu verzija političara koji danas objavljuje knjigu ili plasira poruke na društvenim mrežama. Oktavijan je na kraju pobedio u ratu i postao prvi car Rima, koji je vladao više od 40 godina.

18. vek

Nakon pronalaska štamparske mašine u 15. veku, vesti (prave i lažne) mogle su da se šire brže nego ikada ranije. Ova tehnologija je značila da se knjige i drugi dokumenti mogu štampati mnogo brže od bilo kog rukopisa.

Sredinom 1700. godina, štamparija je pomogla u širenju lažnih vesti o Džordžu Drugom, koji je u to vreme bio kralj Velike Britanije i Irske. Kralj je bio suočen sa pobunom i oslanjao se na to da će biti percipiran kao jak vođa kako bi obezbedio da pobuna ne uspe.

Lažne vesti o tome da je kralj bolestan štampane su iz izvora na strani pobunjenika. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što su ove priče videli drugi izdavači koji su ih zatim ponovo objavili. To je naštetilo kraljevom imidžu u javnosti. Iako pobuna nije bila uspešna, pokazala je kako se lažne vesti mogu iskoristiti za pokušaj da promene mišljenje ljudi.

Lažne vesti i rat

Propaganda je korišćena u ratovima kroz istoriju kako bi se pokušalo da se promene stavovi ljudi. Ovo je vrsta lažnih vesti gde se lažne informacije koriste za političku korist. One mogu pomoći da se promeni javno mnjenje ubeđivanjem ljudi da njihova zemlja treba da uđe u rat, ili ubeđivanjem da je druga strana njihov neprijatelj.

1898. godine, brod američke mornarice pod nazivom „USS Maine“ potonuo je na Kubi. Neke od tadašnjih novina okrivile su Špance za potonuće i koristile su umetničke ilustracije dramatične eksplozije da ubede čitaoce da je to istina. Međutim, nije bilo valjanih dokaza da se to zaista dogodilo.

Amerikanci su u tom trenutku videli Špance kao neprijatelje. Nekoliko godina kasnije izbio je špansko-američki rat. Lažni izveštaji su odradili posao.

Lažne vesti danas

Poslednjih godina došlo je do eksplozije lažnih vesti, jer se one u velikoj meri dele na društvenim medijima bez provere činjenica. Jeftin i dostupan pristup internetu širom sveta znači da se priče mogu širiti u roku od nekoliko sekundi ili minuta, a ne danima ili nedeljama. Mnoge od ovih priča su potpuno izmišljene i na njima se može zaraditi od oglašavanja – što više klikova veb stranica dobije, više novca zarađuje.

Ovo često dovodi do „klikbejtova“, privlačnih, ali obmanjujućih naslova, dizajniranih da navedu ljude da kliknu na linkove. Njihova svrha može biti da generiše klikove i novac od reklama, ali može da se koristi i da utiče na javno mnjenje. To se dosta upotrebljavalo tokom američkih predsedničkih izbora 2016. godine, gde su se lažne vesti o kandidatima širile i mogle su da utiču na javnost i na to kako će glasati.

Lažne vesti u budućnosti

Tokom godina, razvoj tehnologije je pomogao da se lažne vesti šire putem izuma kao što su štamparska mašina, fotografija i društveni mediji. Video snimci su obično bili prilično pouzdan izvor vesti, jer se ne mogu tako lako lažirati kao fotografija ili naslov. Međutim, pouzdanost video izvora je sada pod pretnjom „dipfejka“. To su video snimci koji pomoću kompjuterskog softvera i „mašinlrninga“ stvaraju digitalnu verziju neke osobe. Obično se koriste tako da se lice slavne ličnosti ili političara stavi na nečije drugo telo.