Lament nad Devetim martom: Autorski tekst Vuka Draškovića

Goloruki demonstranti, kojima su se pridružili i beogradski studenti, uzbunili su Srbiju. Direktor i četvorica urednika beogradske televizije, propagandne trovačnicenaroda mržnjom i lažima, koju sam nazvao TV-Bastiljom, podneli su ostavke. Pao je i ministar policije, svi uhapšeni demonstranti su oslobođeni, a tenkovi Vojske povučeni sa ulica Beograda.

Devetog marta nije se moglo postići više, ali se moglo i moralo nastaviti sa protestima, što je, po mom izlasku iz zatvora, SPO i zahtevao, ali su to naši saveznici iz opozicije, pre svih Demokratska stranka, odlučno odbili. Na oslobođenim medijima proglašena je pobeda nad Miloševićem, a zasluge za tu „pobedu“ pripisivane su začelju devetomartovske bune. Još je, uz pesme, kod Terazijske česme, proslavljana pobeda, a „pobeđeni“ diktator maskira se u velikog Srbina. Izjavljuje da Republika Srbija više neće priznavati odluke saveznih organa za koje proceni da nisu u njenom interesu. Izriče pretnju: možda Srbi ne umeju da rade, ali umeju da ratuju!

Bio je to olujni vetar u već najavljenu secesiju dveju federalnih članica, Hrvatske i Slovenije, a i podrška pobunjenim Srbima u Lici, Kninskoj Krajini, Istočnoj i Zapadnoj Slavoniji, koji su tražili otcepljenje od Hrvatske… Od ubistva Jugoslavije pa sve do danas, a naročito poslednjih desetak godina, združenom propagandom iz Beograda i Moskve, srpski narod se obmanjuje i truje optužbama da su Amerika i Evropa rušili i srušili Jugoslaviju i da Milošević, generalska partija njegove supruge i staljinistička Udba nisu mogli da spreče tu „antisrpsku zaveru Zapada“.

Vrši se strateški osmišljeni zločin nad istinom. Devetomartovska buna protiv antizapadnog bastiona u Beogradu osnažila je bila nade i u Americi i u tadašnjoj Evropskoj zajednici da se Srbija i Srbi mogu osloboditi svojih antidemokratskih i anticivilizacijskih okova i da država Jugoslavija može i mora biti sačuvana. Na odluke parlamenata u Hrvatskoj i Sloveniji, usvojenih istog dana, 25. juna 91, SAD i Evropska zajednica ulažu veto, a Džejms Bejker, državni sekretar SAD, hitno stiže u višednevnu posetu Beogradu.

Kao lider najsnažnije prozapadne stranke u Srbiji, koja je bila za članstvo Jugoslavije, samim tim i Srbije, i u Evropskoj zajednici i u NATO alijansi, bio sam upoznat sa svim detaljima dramatičnog Bejkerovog boravka u jugoslovenskoj i srpskoj prestonici.

Duže od deset sati, u Palati federacije, razgovarao je Bejker sa predsednicima svih šest republika, sa saveznim premijerom Antom Markovićem, predsednikom umirućeg Predsedništva Jugoslavije Stjepanom Mesićem, i ministrom vojnim generalom Veljkom Kadijevićem. Zatražio je od Franje Tuđmana i Milana Kučana da, ultimativno, odustanu od secesije, a od Miloševića da povuče svoju odluku da republika Srbija neće priznavati odluke federalnih vlasti.

Državni sekretar SAD obećao je da će, prečicom, mimo svih procedura, Jugoslavija biti primljena i u članstvo NATO alijanse i Evropske zajednice. Oboje pod samo jednim uslovom: da se demontira poredak staljinističkog KGB u državi, a to znači u Srbiji pre svega. Za podršku tom projektu doneo je i donaciju u iznosu od ondašnjih pet milijardi dolara!

Odbili su sve, i Milošević i Tuđman. Milošević, zbog očekivanja da će sovjetski maršali i generali srušiti Mihaila Gorbačova i obnoviti staljinistički poredak u Kremlju, posle čega će mu u pomoć doći Crvena armija. Tuđman, zbog toga što bi članstvo Jugoslavije u Evropskoj zajednici i NATO savezu bio kraj njegovih snova o nezavisnoj hrvatskoj državi. I Milan Kučan, predsednik Slovenije, odbio je Bejkera. Rekao je:
„Mi smo za NATO i za Evropsku zajednicu, ali tamo nećemo stići sve dok smo u Jugoslaviji, jer su i Srbija i jugoslovenska vojska strateški protiv Zapada“.

U jesen 1992, u Vašingtonu sam razgovarao sa Džejsom Bejkerom. Država u kojoj sam rođen nestajala je u krvi i u ruševinama, a Bejker se prisećao sastanka u Beogradu i svog uzaludnog nastajanja da se spreči tragedija. Rekao je:

„Ubeđivao sam mesečare, koji su strašno žurili ka požaru, ka ratu, ka ubistvu države i samoubistvu svih u njoj“.

Propuštena istorijska prilika, doneta u Beograd na krilima Devetog marta 91, uzrokovala je apokalipsu. Blizu dvesta hiljada ubijenih, stotine hiljada ranjenih, milioni raskućenih, neugašeni gejziri mržnje na razvalinama jedne velike države, u slom i nacionalnu sramotu pretvoreni pobednički i ujediniteljski dvadeseti vek srpskog naroda… Ovo su strašne posledice Miloševićevog NE Evropskoj zajednici i Americi u leto 91. godine.

Istorija pamti. Istorija će da sudi i presudi kada je ne budu tumačili i krivotvorili vinovnici našeg najvećeg nacionalnog poraza otkada postojimo. U Evropu, na Zapad! Trideset i tri godine posle Devetog marta, u Srbiji su protiv Evrope i Zapada ista Udba i njeni eskadroni kao i sudbonosne 91. godine.