Latinka Perović: SNS je stranka u najdubljoj tradiciji Srbije

Latinka Perović je na beogradskim izborima svojim potpisom podržala listu LDP na kojoj je Žujović odbornički kandidat.

* Žujović: Na početku našeg razgovora hteo sam da Vas pitam o toj čudnovatoj atmosferu koja vlada u srpskom društvu. Ta čudna atmosfera nije karakteristična samo za ovo vreme, ona je oduvek bila prisutna. Ta vrsta političke apatije i ljudske nezainteresovanosti, bar naizgled, za neke društvene pojave, polako u društvu odnosi neku vrstu pobede i ljudi su, bar se meni tako čini, nikad dalje od politike i političkog odlučivanja… Da li je to neko opšte zasićenje? Da li su to neki evropski i svetski trendovi?

* Perović: Vi ste tačno rekli da je to jedna specifična atmosfera. Ona ima svoju istoriju od više poglavlja, ja se, naravno, vraćam dublje u prošlost, u 19. vek, u 20. vek, u početke 21. veka, ali rekla bih da u ovom razgovoru želim da se zaustavim na tim ciklusima od raspada Jugoslavije, od rata, od njegovih dugih priprema, od odgovornosti političkih i intelektualnih elita za rat i sve što je on proizveo, o tom početku tranzicije 2000. godine, posle smena režima. Taj početak je bio i ostao do danas neuverljiv, iz više razloga, što ovo društvo, ali i njegove vodeće snage – politička, pa i veliki deo intelektualne elite – nisu bile spremne na jedan dublji bilans, temeljniji bilans, svega što se ovde dogodilo.

Sama promena režima 2000. godine je bila praćena mnogim iluzijama, da će se vrlo brzo zaceliti te traume koje je proizveo rat, da ćemo vrlo brzo nastaviti normalizaciju odnosa sa svetom. Došle su te evropske integracije kao duh vremena prema kome smo se mi opredeljivali na ovaj ili onaj način… Svako ko se bavi našim društvom ne može prevideti da je taj polet koji je Zoran Đinđić bio razvio bio utemeljen na njegovim velikim znanjima, na jednoj teorijskoj orijentaciji, na jednom njegovom jako složenom intelektualnom sazrevanju. I da je imao neveliku rezonancu u društvu. Da su možda širi krugovi u društvu, dobronamernih ljudi, tek njegovim ubistvom shvatili značaj toga poduhvata, ali posle toga je došlo do jedne višestruke simulacije toga (društvenog) pluralizma koja se ogledala, uglavnom, u borbi za preuzimanje moći. Tu je bilo velikih stranaka, kao što su bile SRS, DS pre svega, SPS još uvek.

Došlo je do raskola u samoj DS za koju se pretpostavljalo da predstavlja najveći potencijal za promene u društvu. Izdvojila se ta grupa kao Centar za modernu politiku, gde je bio i Građanski savez Srbije, ali ja sam tu grupu videla kao prvi znak da alternativa i posle ubistva Zorana Đinđića opstaje…

I, naravno, došla je ta, da tako kažem, simulacija promena, koja je čak i kao simulacija bila u velikoj meri opstruirana, i vezana je bila za saradnju sa međunarodnim institucijama, sa Haškim tribunalom. To je jako drugo trajalo. Čitavu deceniju su u Srbiji bili skrivani najodgovorniji ratni lideri – Karadžić i Mladić. To je, po mome mišljenju, jedna situacija u kojoj je celo društvo učestvovalo. I ako danas čitate memoare, sećanja, beleške, dnevnike, naći ćete potvrdu za to…

Dakle, to su ti procesi kroz koje je društvo prolazilo, i mi stojimo pred činjenicom, čak i za ove lokalne izbore, da objasnimo kako je bilo moguće da Demokratska stranka, koja je osam godina imala vlast, tu tako važnu deonicu naše najnovije istorije nije bolje iskoristila. I to nije samo pitanje nekih nesporazuma. To je pitanje koliko je i sama Demokratska stranka povukla jasnu liniju prema onom programu koji je Srbiju bacio u katastrofu i u zaostajanje. Došlo je do izbijanja na scenu Srpske napredne stranke. To je, zapravo, preobražena Radikalna stranka. Moram da kažem da je taj tip stranke bio u najdubljoj istorijskoj tradiciji srpskog naroda. I ako mi govorimo o političkim generacijama, to su te dve generacije. Radikali su bili svršeni, uglavnom nesvršeni, đaci. Učili su nešto, najviše od Rusije, boravili na Zapadu. Organizovali se, dizali bune, vodili ratove, došli na vlast. Našli se posle Prvog svetskog rata u državi s drugim narodima. Vrlo dugo vladali, do krize. Ta tendencija je izronila posle, da tako kažem, jednog poraza Demokratske stranke. Ona je danas tu na površini, ali i ona je sa mnogo otvorenih problema – Kosova, odnosa sa drugima u regionu – i u njoj se očituju vrlo različite tendencije…

* Žujović: Danas, 2018. godine, dolazimo u neku vrstu kontradiktornosti i nejasnog odnosa i ove vlasti vezano za to. U isto vreme imamo jasnije situacije potencijalne saradnje između Srbije i okolnih društava – recimo, potpiše se Briselski sporazum i to na neki način postane tema u društvu, predsednik, tada premijer Srbije, odlazi u Srebrenicu. S druge strane, imate tendencije da se u društvu malo priča o tome. Imamo neke hrabre ljude koji su posvetili i život i karijere otvaranju tih teških pitanja, ali nemamo, recimo, Univerzitet koji se jasno odnosi prema tome. Nemate druge delove zajednice koji se odnose prema tome. Onda pomislite da je sve u redu, a onda se desi spremanje neke Deklaracije o zaštiti prava Srba u okolnim zemljama koju zajedno pišu predstavnici Republike Srpske i predstavnici Srbije, bez ikakvog objašnjenja šta će tamo stvarno pisati…Šta se tu uopšte dešava i koliko ljudi koji imaju neke svoje svakodnevne brige i potrebe mogu da razumeju te kontradiktorne poruke koje im se šalju?

* Perović: Naravno da je ljudima teško da to razumeju, da to proizvodi jednu konfuziju, da to utiče i na njihova politička opredeljenja, da to utiče i na njihovu valorizaciju te prošlosti. Ali, u suštini, mislim da su u Srbiji u toku složeniji procesi i da se pod parolom, programima, personalnim i njihovim nosiocima, koje ste Vi vrlo lepo i detaljno opisali i ilustrovali, krije jedno nemirenje sa kvalifikacijom onoga što se dogodilo. Ono što se interpretacijom tih ratova, sa hronologijom ratova, sa odgovornošću koju mi kao država i kao društvo imamo i jedna potpuna relativizacija toga. To se događa i mislim da to nije moguće zabraniti. U isto vreme, vrlo mnogo na to utiče politička vlast u smislu da ona nema prava da u ovakvoj istorijskoj situaciji – fermentacije, previranja – spreči jedan drugi, paralelan proces, a to je temeljno proučavanje istorije Jugoslavije, objašnjenje uzroka rata, trajanje njegovih posledica koje su dugoročne, nisu kratkoročne…. Važno je biti svestan tog stalnog sukoba Istoka i Zapada unutar nje, unutar srpskog društva i Srbije, ali mislim da ne treba floskulama objašnjavati naš položaj i reći – Srbija je oduvek bila u Evropi. Ona nije bila uvek u Evropi, ona je to geografski, ona je po svojim vladajućim političkim i intelektualnim elitama bila vrlo mnogo okrenuta Rusiji. Ako vi proučavate rusku prošlost i srpsku prošlost, ako proučavate njihove međusobne odnose, vi ćete u velikoj meri objasniti i savremenost, vi ćete videti da i Rusija ima jedan veliki problem sa svojim mentalitetom istorijskim, sa svojim imperijalnim mentalitetom, sa svojim unutrašnjim razvojem čije zaostajanje se uvek kompenzira teritorijama. To je u manjem vidu, manjim proporcijama, i naš problem, tako ja to vidim. I čini mi se da ljudi, opet tu, koliko srećem, slušam mlade ljude, novu generaciju u LDP-u, to razumeju. To smatram vrlo važnim. To nije neprijateljski odnos prema istočnoj Evropi, prema Rusiji, prema njenim vrednostima, ali to je jedan uvid u to i jedan izbor – da li se vi možete zatvoriti, ostati, kako je govorio bivši predsednik Srbije, kao jedna gubernija, ili ćete se otvoriti i prihvatiti te rizike koji su vrlo teški i veliki. Jer, promene su vrlo brze, one vas mogu takođe ostaviti na margini, ali ako vi u njima učestvujete, one se kod vas neće ni desiti.

* Žujović: … Sada dočekujemo i ove beogradske izbore, a za godinu i po ili dve dana i parlamentarne izbore u Srbiji. LDP prvo na ove beogradske izbore, a onda i na te parlamentarne izlazi sa politikom koja je nepromenljiva, koja je dosledna u svojim osnovnim, utemeljenim načelima, ali sa pokušajem da tu politiku iskomunicira možda na drugačiji način i kroz ljude koji nisu do sada imali priliku da rade svojim rečima…

Perović: U Novom magazinu, nedeljniku koji izlazi u Beogradu, pročitala sam članak Vlatka Sekulovića, sa naslovom „Desne koalicije levih partija“. I, zaista, to je nešto što se događa, da su ekstremne desničarske partije, koje su relativizirale antifašističku borbu, zalagale se za jedan ultrakonzervativni koncept društva i države, bazirale ceo svoj program na nacionalizmu, koalirale sa levim partijama, koje su, moram reći, takođe vrlo arhaične, teško odgovaraju na izazove novog vremena. Levica je kritična ne samo prema neoliberalizmu nego prema svakoj vrsti promene svojinskog odnosa, zagovornik je državnog socijalizma, na neki način, po onome što čitam, nema jedan razvijen liberalni program, naprotiv – za nju je svaki liberalizam neprihvatljiv i to ovde ima istorijsko utemeljenje. Tako da to u nekom ukupnom bilansu, zbiru, održava nacionalizam ili, ako hoćete, neki prikriveni, kamuflirani nacionalizam vladajuće partije omogućava, daje mu šansu, da traje, da se ipak sporazumeva.

Mislim da tu političku situaciju treba dešifrovati. Nisam videla neki program u čijem je fokusu baš ta temeljna promena. Vidim da je samo u fokusu promena aktuelne vlasti, da je čak u toj nekoj ostrašćenosti došlo do neke oniričke konfuzije, pa se ne vidi ni ono što je praktično urađeno. Mislim da su to tendencije koje mogu da prođu možda na ovim sledećim izborima, ali dugoročno nisu održive…

* Naslov, oprema teksta i skraćenja su redakcijski