Latinka Perović: Srbi kao da veruju da se na Kosovu ništa nije desilo, da je isto stanje kao pre 30 ili 50 godina

Naravno, fašizam je pobeđen u Drugom svetskom ratu. Vojno, politički, pa i moralno, ali, nažalost, ideje fašizma se vraćaju i one su uvek deo nekog konteksta koji ih produkuje, izbacuje na površinu, angažuje nove generacije koje ne znaju njegovu istoriju.

Prisutan je, dakle, fašizam i danas i svuda, ali ne bih rekla da je dominantan. Uspon je doživeo, što je paradoksalno, posle kraja Hladnog rata, posle ujedinjenja Nemačke. Vratio se zapravo sa idejama nacizma, šovinizma.

Ko su promoteri fašističkih ideja u Srbiji? Često čujemo, neretko svedočimo, da su mlade generacije među njegovim glavnim protagonistima. Da li ste saglasni?

Imate generalizaciju da je mlada generacija totalno zahvaćena fašizmom, ne bih se usudila da tako nešto tvrdim. Naprotiv, mislim da su mladi ljudi uvek podeljeni i da je u istoriji jako važna ta generacijska podela. Francuzi imaju izreku koja kaže – vreme te određuje. Naravno, vreme jako mnogo utiče na odrastanje, jer tu su i porodica i škola, i crkva, i mediji. Ceo društveni kontekst. Kada gledate razdoblje od dvadesetih godina prošlog veka do danas – to su različite generacije i na levici i na desnici.

Postoji li neka generacijska nit? Ili šta je njihova ključna karakteristika?

U 20. veku u centru pažnje je to pitanje Jugoslavije i njenog karaktera, dominacije jednih, te nepristajanje na dominaciju drugih, težnja za slobodom. To su važna previranja koja su i generacijska. Tada odrasta levica koja se u suštini praktično pripremala i učestvovala u revoluciji, došla na vlast, ne pitajući se kada ta vlast treba da dobije konkurenciju, kontrolu ili da bude smenjiva.

Imate i čistku jedne generacije koja je odgovorila na potrebu modernizacije i promene komunističkog monopola i državno-socijalističkog sistema u ekonomiji i u društvu.

Kada je počelo nestajanje Jugoslavije?

Jugoslavija se raspadala od početka sedamdesetih godina. Propala su dva pokušaja privredne reforme, onda se išlo na ustavnu reformu koja bi posle Tita obezbedila balans republika. Kada je nestao glavni arbitar – bio je praktično kraj. A išlo se dotle da se niko nije pitao za posledice raspada i ratova. Nismo umeli da razgovaramo, ne možete da upotrebljavate silu umesto argumenata.

Mislite na nestanak Josipa Broza kada pominjete glavnog arbitra?

Imate taj period posle Titove smrti – razdoblje preispitivanja. To je jedno vreme šoka. Trebalo se naviknuti na sistem bez arbitra kakav je Tito bio. Bez njegove harizme i njegove lične vlasti. To je bilo vreme kada ste vi mogli da krenete i u pravcu građenja države na onim tekovinama koje ste napravili posle Drugog svetskog rata, kad je Jugoslavija postala srednje razvijena industrijska zemlja.

Ta zemlja napravila je veliki napredak u obrazovanju, podizanju zdravstvene kulture, otvorila se prema svetu. To je bilo vreme velikog entuzijazma i poleta. Ljudi se zato danas često vraćaju na to razdoblje. Na uspon, njen međunarodni ugled, njen otpor Staljinu.

To je bio veliki prodor za tako malu zemlju i ta generacija je imala veliki domet, ali je imala i svoja ograničenja. Ona nije pristajala na pluralizam, tržište, konkurenciju, ali pristala je na ekonomsku modernizaciju u tehnološkom smislu.

Kada počinju kolebanja u postojanje SFRJ?

Mislim, a to me sve više uveravaju istoriografska istraživanja, i moja i mojih kolega, da počinju pedesetih godina i da je njihov inspirator Milovan Đilas.

To je zanemareno, a to je značajan period. Tada je bio veoma veliki ekonomski uspon Jugoslavije. Samo Japan je tada imao veću stopu rasta od SFRJ. Od Staljinove smrti 1953. godine slabi ta opasnost od nove intervencije na Jugoslaviju i gubitka nezavisnosti.

Postavlja se pitanje šta dalje? Milovan Đilas otvara to pitanje kritikom te birokratizacije, centralizacije i naravno biva izolovan. Tada je postavljena ideološka granica koju Jugoslavija nikada nije prešla.

Milovan Đilas je praktično prvi intelektualac koji je stradao u Jugoslaviji?

Mnogo sam pratila taj odnos prema Đilasu u postkomunizmu. Ignorisano je njegovo postojanje, on je bio prvi disident, imao je svetsku reputaciju. Živeo je zapravo pišući. Imate sada sjajnu knjigu o njegovim zapisima i dnevnicima. Zato su za mene pedesete godine veoma važan period.

Onda dolaze te oscilacije sa Sovjetskim Savezom, dolazi novi program i promena imena partije. Šezdesetih godina dolazi do sukoba u najužem rukovodstvu, ali o njemu se malo zna, jer nije transparentan.

Personalizuje se da je to navodno sukob struja Edvarda Kardelja i Aleksandra Rankovića, što je u osnovi tačno. Onda imate sedamdesete godine kada se otvara to pitanje odnosa u Jugoslaviji, samostalnosti republika, liberalizma, ali dolazi i do radikalne čistke. Otišla je moja generacija koja je pripremana za nove izazove.

Menja se Ustav ’74, a Srbija je jedina protiv, svi drugi su za. Da bi se konačno taj sukob Kardeljeve i Rankovićeve struje posle Titove smrti vratio na scenu i opredelio sva razdoblja od osamdesetih do danas.

Govorite o prosperitetnim, ali i teškim periodima u SFRJ. Koji su danas najveći izazovi? Šta je zapravo najveći problem ove zemlje?

Intelektualno opadamo. Mnogo mladih ljudi je otišlo iz Srbije. Oni su otišli u jedan svet koji je takođe neizvestan i koji je u ogromnim promenama, traži ravnotežu, obnavljaju se hladnoratovske tendencije, kao što je agresija Rusije na Ukrajinu sa neizvesnostima kako će se sve završiti.

Nije taj svet u koji mladi ljudi odlaze iz Srbije, dakle, izvestan, ali zar oni time ne pokazuju da bi ostali ovde da je ovo zemlja koja im otvara perspektivu.

Hoćete da kažete da oni koji odlaze nam zapravo pokazuju gde mi ostajemo da živimo?

Pa da. Uvek sam držala mnogo do tog stava da bi trebalo zaustaviti odliv mladih. Do toga je jako držao i Zoran Đinđić. On je odmah ukazivao da srpsko društvo stari. Kad je on to govorio, prosek starosti u Srbiji je bio 42 godine, a sada je još viši.

Odlaze obrazovani ljudi, odlaze ne samo mladi nego i srednja generacija, odlaze stručni, ne samo oni fakultetski obrazovani, nego i oni sa zanatima. To je dokaz da ste postali zemlja koja ne odgovara normalnim ljudskim potrebama mladog čoveka: da može da se školuje, razvija, da može da dođe do posla bez pripadanja nekoj partiji, da ima garantovana ljudska i manjinska prava.

Neko će vam oponirati da odlazak mladih nije samo naš problem, jer mladi odlaze i iz zemalja u okruženju?

Često to čujem da je svuda isto, misleći na ceo svet, a svakako na okruženje. Ako vam je lakše da verujete da je svuda isto – nemam ništa protiv da prihvatim takav vaš stav, ali nije isto. Ne možete reći da su zemlje koje su ušle u EU to učinile sa iluzijom i nedovoljnim poznavanjem Zapadne Evrope.

To je naporan život i odgovornost, ali ljudi prihvataju taj izazov. Dakle, prihvatili bi ga i ovde ako bismo u tom pravcu krenuli. Ali ne krećemo.

Šta je uzrok tome?

Javni govor je nepodnošljiv, on je neuverljiv zato što je lažan. On ne govori istinu. Vi možete da kultivišete jedno društvo jedino ako mu se obraćate sa istinom o njemu. To nije prijatno, ali ako je reč o intelektualcu – on to mora da čini. I zbog sebe i zbog društva.

To je ključni problem Srbije danas. Mi danas nemamo taj aktivan intelektualan život, nemamo rasprave, polemike, da to uđe u glave mladih ljudi i da počnu da razmišljaju o tome šta smo mogli, šta smo propustili i zašto smo tu gde jesmo.

Ipak, neka dubinska intelektualna i moralna strujanja postoje i ja u njih verujem, ali ona možda neće promeniti situaciju. I nije tačno da nema naroda koje je istorija poslala na neko groblje..

Pominjali smo generacijske jazove i uspone. Šta smatrate našim najvećim nacionalnim porazom?

Način na koji se raspala Jugoslavija i ubistvo Zorana Đinđića.

I dalje patite za Đinđićem?

Đinđić je bio retko lucidan spoj teorijskog uma i sveta života, koji je težio ka jednoj dugoročnoj svetiteljskoj orijentaciji društva. To nije lako, ali je to jedini način da opstanete kao narod.

Moderan intelektualac. Dosta se spori oko granice između njega kao filozofa i njega kao političara, ali tu nije bilo granice. Zoran je bio nadareni filozof, kao što je neko nadareni slikar, pesnik ili biznismen.

Čovek sa izvornim filozofskim darom. Nije gledao na filozofiju kao na karijeru, struku, već kao na način na koji misli o svetu u kojem živi. Dobro je poznavao Evropu. Bio je jedna pojava na tragu prosvetiteljske misije koju je započeo Dositej. I on pokazuje da nije tačno da nismo imali alternative, ali smo ih potiskivali.

Ko su Đinđićevi sledbenici? Postoje li uopšte?

Današnja srednja generacija je na tom tragu. To me ohrabruje i ne prihvatam beznađe. Uvek me zaprepašćivalo kako u vremenu kada imate propagandu, lažnu politiku koja proizvede svoje medije, možete da ignorišete pozitivna saznanja. To je ono što društvo vuče unazad a ne napred.

Kako vama izgleda poslednja decenija?

U poslednjoj deceniji su došle do izražaja dosta negativne karakteristike našeg mentaliteta i našeg istorijskog razvoja. Vratili smo se unazad umesto da otvaramo perspektive.

Koji su danas najveći izazovi Srbije?

Srbija konačno treba teritorijalno da se odredi. Ona ne može da pretenduje na to da podeli Bosnu. Ne može da pretenduje na to da ima dominaciju u Crnoj Gori. Ne može da pretenduje na to da uređuje život Srba u Hrvatskoj.

Ne može na kraju da prihvati taj zamrznuti konflikt na Kosovu. Kosovo se drži o vratu Srbije. Ona zbog Kosova ne može da se pomeri. Srbi kao da veruju da se na Kosovu ništa nije desilo, da je isto stanje kao pre 30 ili 50 godina. Nije isto, promenilo se mnogo toga.

Dok sam se kretala – odlazila sam na Kosovo. Išla sam u srpske enklave, razgovarala sa Albancima. Ako razgovarate sa Srbima koji nisu uključeni u politička mešetarenja i podržavanja iz Beograda, oni će vam reći: “pa mi ovde živimo, zainteresovani smo da se naša deca školuju, zaposle, da se lečimo…Moramo da se intregrišemo u kosovsko društvo”.

Koliko je nama trebalo da se svojevremeno prihvati potreba integracije srpskog nacionalnog korpusa u institucije zajedno sa Albancima?

Danas se samo produbljuju udaljenosti. Prema istraživanjima nekih nevladinih organizacija, imate situaciju da zapravo između Srba i Albanaca nema komunikacije. Oni ne znaju jezik jedni drugih.

U međuvremenu u albanskom korpusu desila se velika promena. Recimo u položaju žena na Kosovu. Čitava revolucija, toliko žena je obrazovano, ušle su u politički život, a vi na to gledate kao na vrlo zatvorenu sredinu u kojoj nema mogućnosti za sporazum. Velika greška.

Šta biste vi uradili sa Kosovom?

Otkad mislim politički, smatram da Srbija treba da se koncentriše na sebe, na svoj privredni razvoj, na obrazovanje, na podizanje zdravstvene kulture, na otvaranje prema svetu. Bitno je da Srbija uspostavlja normalne odnose sa susedima, a u tom okviru i sa Kosovom. Zato su toliko važna ljudska prava.

Ne morate da ućuškate, izvinite za taj izraz, svakog Srbina u granice države. Stalne pretenzije da osvojite teritoriju na kojoj živi izvestan broj vaših podanika ne vodi ničemu. To je jedno ultrakonzervativno shvatanje nacije.

To identifikovanje nacije i države, koje je zastupao i Dobrica Ćosić, dovelo je Srbiju do neprestanih ratova. Šta vi u Srbiji imate kao konstantu istorije: imate stalne ratove i stalne promene Ustava.

Ratovi se vode da osvojite teritorije, a Ustavi se menjaju ne da biste uveli vladavinu prava ili vladavinu zakona pred kojim je svaki građanin jednak, nego da biste učvrstili jednu garnituru na vlasti.

Intervju u celosti čitajte na portalu Karakter.rs