Latinka Perović: Srbija nastavlja politiku Slobodana Miloševića

Pored Marka Nikezića, glavno lice liberalne Srbije bila je istoričarka Latinka Perović, koja je obavljala funkciju sekretara Saveza komunista Srbije od 1968. godine pa do smene.

Posle odlaska iz politike, Latinka se posvetila nauci i nikada se više aktivno nije bavila političkim poslovima. Ipak, uvek je društveno aktivna, jedan je od najdoslednijih kritičara i analitičara srpskog nacionalizma i strašnih posledica koje je on proizveo.

Perović odgovarajući na pitanja Nedima Sejdinovića za zagrebački portal Lupiga , kako sada, iz ove pozicije, gleda na period smene liberalnih kadrova u srpskoj politici 1972. godine i na dešavanja koja su pratila ovaj proce i da li se već  tada moglo naslutiti ono što će Jugoslaviju zadesiti bezmalo 20 godina posle, smatra da je poslednja etapa Titove vladavine, od početka sedamdesetih pa do njegove smrti, jasno nagoveštavala ono što će se posle događati.

–  Kao i druge garniture u republikama SFRJ, mi smo na vlast došli na republičkim kongresima koji su prethodili saveznom.  Svuda su na čelo partije došli mladi ljudi koji su odrasli, formirali se i odškolovali u periodu posle Drugog svetskog rata. Verovalo se da je izvršena mirna smena generacija, koja je inače veoma bolna za svaku revoluciju. Treba imati u vidu da su političkim smenama prethodili studentski nemiri i dvostruka Titova uloga. On je, u jednu ruku, podržavao studente. Iako su studentski protesti bili deo studentskih nemira u celoj Evropi, kod nas su se oni po ciljevima prilično razlikovali: u Beogradu je težište bilo na kritici socijalnih razlika, privatizacije, početaka tržišta., rekla je Perović I dodala da je veoma važnu ulogu u tome imao je Praxis.

– Filozof Mihailo Marković, učesnik i strateg studentskih demonstracija, u svojim memoarima “Juriš na nebo” napisao je: Uspeli smo da srušimo reformu! Znači, on je bio svestan uloge koju su protesti imali. Ljudi gube iz vida da je društvo bilo konzervativno, rezervisano prema promenama i turbulencijama. A onda je došla i intervencija Varšavskog pakta u Pragu. To je bila važna granična crta koja je pokazala da nema socijalizma sa državnom svojinom, partijskim monopolom i ljudskim licem. To je brutalno slomljeno. Treba imati u vidu da tada još nije bilo govora o raspadu Sovjetskog Saveza i da hladni rat još traje. Sve je to prethodilo ovim događanjima, odnosno kraju možda poslednjeg pokušaja uspostavljanja reformskog, liberalnog i evropskog kursa u jugoslovenskoj komunističkoj partiji. Ostalo su posledice, navodi Perović.

Na pitanje da li je sukob policije sa studentima kod podvožnjaka prethodio  dolasku nje  i Marka Nikezića na čelo Saveza komunista Srbij, kaže da je taj sukob je prerastao u jednu legendu, mit, i bio je vezivan za Petra Stambolića.

–  Iako je u tom trenutku bio tek godinu dana na čelu partije, odlučio je da se povuče, a njegova ideja je bila da se za mesto predsednika kandiduje Marko Nikezić.

Nikezić je bio predratni ilegalac, rat je proveo u Srbiji, posle rata kratko se zadržao u Beogradu, da bi potom bio u diplomatskoj službi: bio je ambasador u Egiptu, Čehoslovačkoj i SAD-u, a potom i zamenik državnog sekretara za inostrane poslove Koče Popovića. Posle Kočinog povlačenja postao je i sekretar. Beogradska partijska organizacija i liberalni svet u Srbiji pozdravili su njegovu kandidaturu. Mi smo na kongresu izabrani na listi sa više kandidata, i to ne nekom apsolutnom većinom, kako je to bivalo na komunističkim kongresima. Za to vreme i u tim uslovima, to jeste bio demokratski metod.

Nikezić je dugo bio odvojen od Srbije i vrlo je pametno i oprezno postupao. Bio je novi čovek za Srbiju, a novinari su to odmah osetili – rekli su da on koristi jedan drugačiji, novi jezik u politici. Taj jezik je pomerao Srbiju ka sebi, ka modernizaciji privrede, ka otvorenosti prema novim generacijama, novim znanjima, opredeljenosti za demokratizaciju, naravno ne u smislu višestranačkog sistema, jer je to bilo prerano i nerealno. Nikezić je govorio da bi bilo samoubistveno u to vreme zagovarati višestranački sistem, ali se radilo na jačanju i autonomnosti realnih institucija, kao što su sindikati i omladinske organizacije, vlada, skupština, bez direktivne uloge partije.

Došlo je i do kadrovskih promena u lokalnim organizacijama. Posle odlaska Rankovića, u Srbiji se osećao neki polet, neki uspon. Sa druge strane, iako motivi Rankovićevog odlaska nisu bili jasni, jasno je bilo da se u Srbiji stvorila koalicija raznih elemenata, od IB-ovaca, preko četnika, do pripadnika službi bezbednosti, ističe Perović.

Odgovarajući na pitanje kakav je bio odnos liberala prema Jugoslaviji, odnosno federaciji, Perović navodi da su odbili politiku identifikovanja Srbije sa Jugoslavijom.

– Zalagali smo se za složenu Jugoslaviju, kao što smo se zalagali za složenu Srbiju. Smatrali smo da je nemoguće upravljati efikasno iz jednog centra. Zalagali smo se i za autonomiju Vojvodine, a pokazalo se da je period kada je Vojvodina imala autonomiju, posle Ustava iz 1974. godine, bio period njenog najbržeg razvoja. Tek tada je počela da stiže nivo koji je imala pre Prvog svetskog rata.

Umrežavanje i povećanje broja centara odlučivanja videli smo kao uvećavanje energije društva, kao demokratizaciju. Imali smo i nov jezik sa Albancima, a i tamo je stasavala nova, mlađa generacija političara. Godine 1971. i 1972. bile su ključne za amandmane i donošenje Ustava iz 1974. godine. Srpsko i jugoslovensko partijsko rukovodstvo nisu delovali na istoj liniji. Mi smo bili za dogovor među republikama, smatrali smo da je Jugoslavija ono što se republike dogovore. Tražili smo da prestane poistovećivanje Srbije i Jugoslavije. Nikezić je tada rekao: neka se Srbija okrene sebi. Smatrali smo da su republike nacionalne države, ne etničke, i da funkcije federacije treba svesti na minimum, i to efikasan minimum: na spoljnu politiku, monetarnu politiku i bezbednost. Otpor tim procesima je bio veliki, navodi Latika Perović.

Na pitanje kako danas izgleda Srbija Aleksandra Vučića, Latinka Perović kaže da ni istorijski, ni teorijski ne vidi da je došlo do diskontinuiteta sa vremenom Slobodana Miloševića, SPS-a i ratova.

– Na kraju, u Srbiji su na vlasti i na javnoj sceni osobe koje itekako imaju veze sa ratom. Ili su bili ministri u njegovim vladama i donosioci zakona, ili su bili njegov portparoli. Za mene je orijentacija Srbije ka Evropi – prilično neuverljiva. Mislim da je u pitanju samo retorika, i da je Srbija i dalje suštinski usmerena ka Rusiji, a da to Rusija koristi. Rusija je uvek prisutna na Balkanu, i nikada to nije negirala. Pogledajte samo kako se ponašaju ruski ambasadori u Beogradu. U Srbiji je karakteristično veliko nasilje. Lokalne zajednice su zatvorene, vladaju neke kabadahije koje imaju veze sa vrhom vladajuće stranke, poseduju novac i moć. Nema tu ništa od lokalne samouprave,navodi Perović i dodaje da je opozicija, zakonito, uvek određena vlašću.

Kako kaže ne nudi neke nove orijentacije, alternative, i sama je zaokupljena prostorima na kojima žive Srbi.

– Vidim sve to kao jedno opasno istorijsko nazadovanje. Ako posmatrate odnos Srbije prema svetu, o tome je najbolje govorio glavni haški tužilac Serž Bramerc, koji je upozorio na negiranje počinjenih zločina, na rehabilitovanje onih koji su izdržali kaznu za ratne zločine i vratili se. Razorene su institucije, one svedoče o tome da nema demokratizacije društva. Kompetentni ljudi, kakav je recimo bivši poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić (koji je odlično radio svoj posao), stalno su izlazili ili izlaze sa informacijama da nazadujemo, rekla je Perović.

Prema njenim rečima važan indikator je i nastavak odlaska mladih ljudi.

– Pratim ta istraživanja. Više nije glavni problem egzistencijalni,odnosno zaposlenje, već ljudi jednostavno ne mogu da podnesu ovu atmosferu, odsustvo nade, nepoštovanje. Javni jezik je strašan. Gde vi imate – pa to nije bilo ni u vreme najgoreg autoritarizma – da šef države optuži lokalnog funkcionera, koji je izabran na izborima, da je lopov, a da posle toga njegovi trabanti tu vest šire preko društvenih mreža. To je rušenje svih formi, rušenje demokratskog potencijala. Razumem ljude koji protestuju, iako su u pitanju različiti motivi. Akademski deo ljudi koji protestuje nema nikakvo učešće u moći. Nekada je stručna javnost ovde nešto značila, a sada, u ovom raskopanom Beogradu, ne znači ama baš ništa. Vlast stvara svoju elitu, proizvode se diplome i doktorati bez pokrića. U pitanju je jedan intelektualni i moralni pad koji nikako ne obećava sjajnu perspektivu. Javni jezik je ono što dešifruje vlast u ovoj zemlji, ali i opoziciju. Na toj leksičkoj ravni, oni na neki način prestaju da se razlikuju, istakla je Latinka Perović.

Ceo intervju možete da pročitate na zagrebačkom portalu Lupiga.com