Lazarević: Normalizacija odnosa zamenjena razgraničenjem

Emini je, na konferenciji „Pet godina Briselskog sporazuma: Ka sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa“, ukazala da su Prištini potrebne političke tenzije sa Srbijom jer političare čine relevantnima i održavaju ih na vlasti.

Srbija nam je potrebna, jer da nema toga morali bi da rešavaju ozbiljnije stvari, sprovode reforme. Mi smo na Kosovu, čini se, u stalnoj predizbornoj kampanji, a tako je i u Srbiji, ocenila je Emini.

Prema njenoj oceni, i Priština i Beograd su u briselski dijalog ušli bez konkretnog cilja, kako bi trasirali put ka EU, a dogovori koji su postizani su pravljeni tako da ih svako tumači na svoj način.

Emini je navela primer dogovora o slobodi kretanja, koji je za 99 odsto stanovništva Kosova irelevantan, formiranju opština na severu koji više ne postoji ni na papiru, jer su gradonačelnici podneli ostvake.

Razgovaralo se o diplomama, tablicama, a nije o nestalim Srbima na Kosovu ili Albancima u Srbiji. Nismo zatvorili važno poglavlje rata. Ne možete razgovarati o tehničkim pitanjima, a da zagledate da li je onaj pored vas odgovoran za neki zločin, ukazala je ona.

Emini je istakla da su srpske opštine na jugu integrisane, ali da treba razgovarati sa „našim građanima na severu“.

Nema autobuskih linija sa severa ka Prištini, Srbi napuštaju kosovske bezbednosne snage, jer uprkos dobroj plati, trpe pristiske da napuste službu, rekla je Emini.

To sve pokazuje da nema normalizacije odnosa, jer ako ne možete primeniti dogovor o diplomama, kako biste primenili neki sporazum koji podrazumeva crtanje granica, rekla je Emini i naglasila da se Kosovo nalazi u situaciji između preživljavanja i totalne izolacije.

Emini je navela i da predsednik Kosova Hašim Tači, za razliku od Aleksandra Vučića koji ima moć i podršku, nema podršku ni svoje matične stranke, a kamoli opozicije za neki dogovor sa Srbijom.

Koliko nam je vremena odnela demarkacija sa Crnom Gorom? Tri godine, pa koliko godina bi nam odnela primena nekakavog sporazuma sa Srbijom, upitala je Emini.

Lazarević je ocenila je briselski dijalog klinički mrtav, „slepa ulica“, kao i da nikada nije bio dovoljno transparentan.

Ona je ukazala da je normalizacija odnosa zamenjena predlozima poput razgraničenja, korekcija granica i zamena teritorija, ali da svi izostavljaju reč „etnička“.

To je donelo užase na Balkanu devedesetih, podsetila je Lazarević i ukazala da su i Srbi i Albanci pokazali otpor ka tim idejama.

Da su Vučić i Tači to predložili 2000. ili 2001. godine možda bi i mogli da sprovedu tu ideju, ocenila je ona.

Lazarević je dodala da su učesnici briselskog dijaloga potom počeli da govore o terminima „finalna faza dijaloga i potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma“.

Imam pitanja direktno za predstavnike Evropske unije i kabinet Federike Mogerini, koja posreduje u dijalogu, rekla je Lazarević i pitala kada se to došlo do konačne faze dijaloga ako su sastanci prekidaju i nema razgovora.

Koji su kriterijumi za finalnu fazu ako su dve delegacije na ivici rata i pozitivna atmosfera u razgovoru je narušena? Šta je sadržaj sporazuma, kada ni Briselski sporazum nije primenjen i da li se razgovara o etničkim podelama, imajući u vidu da se tome protive i pojedine članice EU, pitala je Lazarević.

Lazarević ukazuje da briselski dijalog ne treba prekidati, ali mu treba „udahnuti kiseonika“, raščistiti haos, obnoviti proces, jer Srbi i Albanci imaju potrebe za razgovorom.

Zamenica nemačkog ambasadora u Beogradu Dorotea Gizelman ocenila je da je normalizacija odnosa važan zadatak, ali očigledno veoma emocionalan i kompleksan.

Nedavna dešavanja su zabrinjavajuća i upravo je zato važno razgovarati kako bi se postigao sporazum, obostrano prihvatljiv, rekla je Gizelman i ponovila da je u teškim situacijama najvažnije razgovarati.