Lečić: Kult ličnosti još od Tita traje preko Miloševića do Vučića

Nažalost, pridružili su nam se samo u nekim gradovima i u krajnje ograničenoj meri, ali smo poslali nedvosmislen signal da će buknuti rat ako ne bude uspostavljena istinska demokratija i ne budu uvedene prave slobode, jer su slobode bile neophodne da bi se demokratija ostvarila, i bili smo u pravu. Naš artikulisani, smireni, samosvesni vapaj predstavljao je reakciju na agresiju režima Slobodana Miloševića, koji je ponižavao narod, a „bukom i besom“ na Terazijama poslali smo nedvosmislenu poruku da se objedinjuje energija i misao, što smo mi nazivali „evolucijom“, promenom koja podrazumeva odsustvo agresije, kaže u razgovoru za Danas čuveni glumac Branislav Lečić, koji je bio jedan od najaktivnijih učesnika „narodnog bunta“, započetog 9. marta 1991. Naš sagovornik će se danas (subota) obratiti učesnicima protesta „Jedan od pet miliona“ u Beogradu.

* Zašto ste pre 28 godina na demonstracijama zagovarali „evoluciju“, a ne „revoluciju“?

– Umesto revolucije koja je uvek i razarajuća, želeli smo evoluciju, kao proces spoznaje i samospoznaje, i pojedinačne i kolektivne, koja bi dovela do promene paradigme ponašanja, i u politici, a i u samom životu.

* Hoćete li i na današnjem protestu izvesti neki performans, kao što ste marta 1991. mahali plišanim pandom?

– Ne vidim koji bi to simbol mogao biti. Vešala i slično su apsurdna i netačna obeležja, ne odražavaju tezu aktuelnih protesta, za koje lično mislim da suštinski predstavljaju lustraciju političkih faktora u Srbiji. Građani su, zapravo, uzeli proces lustracije u svoje ruke, oni buntom daju do znanja svim političarima da više ne žele ni da slušaju njihove prazne priče ni da vide njihova lica, već da hoće promenu koja će zaista i u potpunosti zaštiti njihove građanske, narodne interese, a to je moderna, stabilna država, koja će biti sposobna da svim građanima obezbedi podjednaku pravdu i slobodu svih oblika mišljenja i ponašanja – slobodu medija, institucija… I što je, najvažnije, da zasija nada u bolju budućnost za mlade, da više ne odlaze, osim da steknu znanje pa da se vrate u svoju zemlju. To je politički vapaj i ove demonstracije su par excellence političke – bave se suštinom politike, a to je borba za slobodu, što je suština svakog društvenog bića koje hoće da bude homo politicus, i odnosi se na spremnost da saslušamo različita mišljenja, konstruktivne kritike, da učestvujemo u polemikama, jer samo iz te slobode može da se rodi prava ideja i istinsko rešenje za ključna pitanja koja se tiču cele zemlje, njene sudbine, uključujući sve najznačajnije političke teme… Ceo narod mora da počne da oseća da može da učestvuje u diskusijama o tim temama i da se o njima izrazi na demokratski način, da se oslobodimo kriminalizacije društva koju sprovodi vlast.

* Može li se uporediti energija demonstranata iz 1991. sa energijom učesnika aktuelnih protesta?

– Kada smo izašli na ulice marta 1991, tu energiju je izazvala agresija koju je Milošević ispoljio prema sopstvenom narodu i onda je sasvim prirodno došlo do bunta, što je prouzrokovalo nasilnu reakciju policije, potom je vlast na ulice Beograda rasporedila i tenkove, i sve tako redom, dok nismo započeli proteste kod Terazijske česme, koji su nastavljeni narednih nekoliko dana, odnosno trajali su stotinak sati. Dakle, naš izlazak na ulice bio je podstaknut nasiljem tadašnjeg režima, našim buntom, željom da živimo u pravednijem, normalnijem, demokratskijem poretku… Sada imamo nešto drugo – uspostavljen je sistem koji pod vidom demokratije predstavlja jedan od, bez sumnje, poslednjih autokratskih režima u Evropi. Aktuelni režim vlada apsolutistički, stvara poslušnike, ljudi su ugroženi pred silom vlasti, uskraćuje im se sloboda i da misle i da saopštavaju svoje misli, a da ne govorimo o ostalim značajnim stvarima koje se tiču egzistencije.. Ovi protesti imaju u sebi nešto kultivisano, nešto civilizovano, to više nije bunt refleksnog tipa, povišenih emocija, nije adrenalin, već se radi o svesti koja se pojavila.

* Kakva se to svest probudila kod građana?

– Sagledali smo posle dugo vremena, a to je merljivo decenijama, odnosno 28 godina je prošlo, ako računamo početak bunta 1991, da smo i dalje u onome što nazivam „pretpolitičko doba“, što znači da imamo neku vrstu mešavine demokratije i autokratskog ponašanja, pa katkad je demokratski element za nijansu snažniji, a katkad nadvlada autokratija, kao što je sada slučaj. U Srbiji nikako da se stabilizuju osnovni elementi sistema, koji su neophodni da bismo živeli u jednoj nesavršenoj, ali, opet, demokratskoj formi, što će omogućiti celom društvu da napreduje. Sadašnji protesti temelje se na spoznaji da je „dosta“, da se autokratsko ponašanje i nasilje neće tolerisati, to nasilje je i mentalno, režim ga ispoljava i prema čoveku i prema institucijama koje bi trebalo da garantuju istinsku podelu vlasti – skupština je potpuno degradirana, mediji su pokoreni, sa izuzetkom malobrojnih, i „na lokalu“ je još izraženije nasilje prema svakome ko drugačije misli. Vladajuća stranka i vođa kao da stvaraju formu društva koja nas prisiljava da isto mislimo, kao da se kreira „društvo u društvu“, „narod u narodu“… Znači, niko nije narod ako „ne navija“ za vladajuću stranku i vođu, svako ko drugačije misli ne pripada ovom društvu, i anatemisan je, i to „od glave“, od samog predsednika, kao „izdajnik, đubre, ološ“, i kakav se već sve jezik mržnje ne koristi, zapravo, građani su isključeni iz života „rođene države“. Ta država bira opciju da deli narod, na one koji su „njen narod“, glasaju za vladajuću stranku i aminuju sve što ta partija čini, klanjajući se do zemlje, zavise od nje, a većina zavisi, što je način ponašanja autokratske vlasti koja hoće da od građana napravi zavisnike, poslušnike, i na drugi deo „sveta“ koji ima probuđenu svest da je potrebno menjati društvo. Ne kažem da 1991. nije bilo takve svesti, ali postojalo je više bunta, više besa, više protesta, u odnosu na agresiju režima, a sada je, pre svega, reč o osvešćenju građana da neće da žive pod apsolutističkim sistemom.

* Šta će činiti okosnicu Vašeg današnjeg govora?

– Govoriću o spoznaji da se Srbija već 28 godina bori da ugleda svetlo dana, da uoči nekakav izlaz, nagoveštaj svetla na kraju tunela… Dvadeset i osam godina je mnogo, prošli smo kroz brojne turbulencije u pokušaju da izađemo iz pretpolitičkog doba, vreme je da se podvuče crta, da postanemo stabilna demokratija, koja više nikada neće biti dovedena u pitanje vladavinom jednog čoveka i stvaranjem partokratije, deobom naroda i ustoličenjem kulta ličnosti, koji je odavno trebalo da bude prevaziđen, još od Tita, a, nažalost, nastavljen je u slučaju Miloševića, i, evo, sada sa Vučićem… Želeo bih da govorim o minulom vremenu kratko, jezgrovito, da budem jasan, nije mi namera da držim predavanja, ali je potrebno i da se osvrnemo na ono što treba činiti – šta je zadatak „evolucije“ koja nam se događa.

„Volja za moć“

* Prema Vašem mišljenju, da li je uporediva aktuelna „volja za moć“ predsednika Aleksandra Vučića sa onom koju je imao Slobodan Milošević marta 1991. godine?

– Nemam mernu jedinicu pomoću koje bih odredio da li je Milošević imao veću ili manju „volju za moć“ od Vučića, ali mogu da sagledam kako se vlast i jednog i drugog odražavala i odražava na ovo društvo – Milošević je zbog želje da vlada po svaku cenu gazio preko svega, bio spreman i da proliva krv, što je i činio, a u Vučićevom slučaju se, takođe, radi o jednoj snažnoj volji za moć, mi, zapravo, nismo još svesni na šta je on sve spreman. Vidimo Vučićevu jasnu volju i manipulaciju, kao dobar školarac učio je od svih pre njega, i od autokrata i od demokrata, ne bi li stvorio utopističku priču o sebi, i ne bi li lagao sopstveni narod sa jasnim uverenjem da priča bajke, ali, istovremeno, i sa dečjim verovanjem u njih, smatrajući da će i druga „neosvešćena deca“ da u to poveruju, a ako i ne poveruju, režim će ih naterati da to učine.