Rasistička desnica se u Srbiji kao ozbiljnija snaga artikuliše tek u poslednje dve godine, što pokazuje da ima više veze sa zapadnim desnim narativima nego sa realnim problemima na terenu. Tome, naravno, doprinosi i institucionalna podrška, pošto već godinama gledamo kako različite ultradesničarske grupe poput “Levijatana” služe kao parapolicijski odredi povezani sa vladajućim strankama – ocenjuje za Danas Milena Repajić, članica Predsedništva Partije radikalne levice.
U odgovoru na pitanje Danasa kako ocenjuje delovanje klero-fašističkih i desničarskih grupacija u skorašnjim događajima, od formiranja Narodnih patrola, koje su presretale i prestrašivale izbeglice po ulicama Beograda, preko najnovijih događaja u vezi sa odbranom murala ratnom zločincu Ratku Mladiću i napadanju građana i aktivista, protivnicima veličanja osuđenika za genocid, sve do organizovanog odlaska ispred televizije N1 na protest zbog izveštavanje novinara te kuće, sagovornica Danasa kaže da „desnica jeste promenila retoriku i način delovanja, i to ne samo u Srbiji“.
– Zapadna nova desnica ili “alt-right” ima ogroman uticaj na krajnju desnicu u Srbiji, direktnim finansiranjem, ideološkim usmeravanjem, ali i u narativu i načinu delovanja. Najpre ekonomska kriza, a onda i izbeglička kriza, kao i nedostatak globalnog institucionalnog odgovora na nju, dala je glavni impuls tom novom trendu, koji je u Srbiji zapravo zakasnio u odnosu na najveći migratorni talas koji je prošao Balkanom 2015-2017. Osim toga, desnica se relativno brzo prilagodila postmodernom društvu, pa je sada preuzela primat u borbi “za slobodu govora”, protiv političke korektnosti, ali i, sasvim neiskreno, protiv kapitalističke globalizacije, i u tome leži veliki deo njene sadašnje snage – ističe Milena Repajić.
Kako dodaje, jedan veliki deo odgovornosti za uspon desnice leži i na levici, koja je kompromitovana saradnjom sa liberalima odgovornim za privatizacije i antiradničke reforme u sklopu pridruživanja EU nakon 2000. godine.
– Naravno, to je posledica okolnosti post-socijalističkog sveta, ali to vreme je prošlo i levi, socijalistički antifašizam više ne mora da kapitulira pred bankrotiranim idejama “Srbije na zapadu”. Jedino što može da se suprotstavi neofašizmu kao rezultatu krize kapitalizma, jeste antifašistički odgovor koji je temeljno i antiimperijalistički. Jer rodno mesto fašizma ni u 20. ni u 21. veku nije Balkan – zaključuje naša sagovornica.
Novi Nebojša Milenković, pisac i istoričara umetnosti, ocenjuje za Danasa da „u vrednosno poremećenom društvu, poput našeg – gde je sve relativno, a i ono što nije relativizuje se očas posla – nekad mi deluje kako je jedina stabilna „institucija“ u ovoj zemlji, zapravo, Simo Spasić, jer je upravo mučeni Simo postao megafon vladajuće praznine u Srbiji danas“.
– A u društvu u kom od Sime nema stabilnije i doslednije „institucije“ logično je da i forme ispoljavanja zla budu jednako banalne kakvi su i Simini „performansi“. Dok je Miloševićevu Srbiju personifikovao Šešelj – Vučićevu simbolizuje i personifikuje Simo. Sve je naizgled tu – i nacionalna frustracija, i politička žabokrečina, i ekonomska i politička kriza – srećom Simo nije rođen da postane vođa, inače bismo grdno najebali – ističe sagovornik našeg lista.
On napominje da je „kao u kakvom morbidnom teatru – s jedne strane najdestruktivnija vlast u istoriji, koja u nemanju ikakvih moralnih i političkih skrupula prevazilazi čak i Miloševićevu, s druge razbijena, bezidejna, kadrovski kompromitovana i programski ruinirana opozicija – u sredini Sima“.
Koristeći kao metaforu Simu Spasića, predsednika Udruženja porodica kidnapovanih, ubijenih i nestalih sa prostora KiM, koji se na gotovo svim skupovima protiv režima pojavljuje kao glasni ometač, sagovornik Danasa kaže da se „da se čitava Srbija volšebno pretvorila u Bulevar Sime Spasića: imamo Sime fašiste, Sime sudije, Sime analitičare, Sime političare, Sime novinare, Sime istaknute kulturne radnike“.
– Gde god pogledaš sve gô Sima do Sime. I ma koliko prizor golog Sime izgledao odvratno i obeshrabrujuće – on tom svojom ogoljenošću zapravo predstavlja ohrabrenje. Svojevrsno ogledalo u kom se zrcale sve naše nedoslednosti, kompromisi, koalicije, kohabitacije, crvene linije i crne tačke. A pošto je Sima svojevrsni etaloon – tako se i desničari koji ovih nedelja doživljavaju pravu renesansu – zapravo trude da i oni postanu Sime, odnosno državno subvencionisane budale – u čemu su, koliko vidim, prilično uspešni . zaključuje sagovornik Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.