Stranka kojoj je ime dao Dobrica Ćosić, a program pisao Ljuba Tadić: Liberali Srbije imali ogromnu moć, a ostali upamćeni samo „po crnoj ovci“

Kroz dvadesetogodišnje postojanje Liberali Srbije su nekoliko puta menjali ime, ali i političke opcije. Bili su i vlast i opozicija.

Njihovi kadrovi upravljali su značajnim resorima u državi, ali na izbore su uglavnom izlazili u koalicijama i samo jednom samostalno.

Dobrica Ćosić dao ime stranci, a program pisao Ljuba Tadić

LIberali Srbije osnovani su 10. jula 1990. godine u Valjevu i to kao Pokret za Valjevo, ali su ubrzo promenili ime u „Nova demokratija“. U registar političkih stranaka upisani su 7. avgusta 1990. Liberali Srbije su jedna od prvih političkih partija osnovanih u Srbiji po uvođenju političkog pluralizma

Ova stranka je zapravo, pravni i imovinski naslednik Saveza socijalističke omladine, a njeni prvi članovi bili su pojedini funkcioneri bivše Republičke omladinske organizacije, koji nisu pristali da budu podmladak novoosnovane Socijalističke partije Srbije, već su osnovali Socijaldemokratski savez mladih Srbije. Taj savez se, potom, udružio sa nekoliko gradskih pokreta, u partiju pod imenom Nova demokratija.

Nova demokratija – Pokret za Valjevo, nastala je kao „neideološka i pragmatska partija centra“. Ime stranci dao je Dobrica Ćosić, a program je, najvećim delom, napisao Ljuba Tadić. Na osnivačkoj skupštini govorio je i Matija Bećković. Svedoci kažu da je za predsednika ove partije bio viđen Matija Bećković, a da je Mihajlović trebalo da bude izvršni direktor. Dogodilo se da Mihajlović bude prvi predsednik ove partije, od 2002. poznate kao Liberali Srbije.

Mihajlović rukovodio strankom od 1990 do 2005. godine

Dušan Mihajlović, osnivač Nove demokratije, odnosno Liberala Srbije, bio je predsednik stranke od 1990. do 2005. godine, kada je podneo ostavku, a na Vanrednom kongresu Liberala Srbije 2005. godine izabran je za predsednika Političkog saveta. Ostavku je dao nakon izbornog debakla koji je pretrpela njegova stranka, a na koje je izašla sa maskotom „crne ovce“.

„Nije u pitanju smena Dušana Mihajlovića. On se sam povukao. Prvi put u novijoj političkoj istoriji Srbije, jedan predsednik stranke samoinicijativno prepušta partiju drugom, ali je neće napustiti, niti će stvarati frakciju. Liberali Srbije, a posebno Dušan Mihajlović, izmišljenim aferama bili su izopšteni iz političkog života u Srbiji i zato je Mihajlović sam predložio da ga na mestu predsednika stranke nasledim ja, što su članovi stranke prihvatili“, objašnjavao je svoj odnos sa prethodnikom novoizabrani predsednik Liberala Srbije Radivoj Lazarević, nekadašnji ambasador Srbije u Brazilu.

Stranka je zvanično prestala da postoji u januaru 2010. godine, kada do predviđenog roka za preregistraciju stranaka nije podnela 10.000 potrebnih potpisa.

 Samo jednom na izbore izašli samostalno, a političke strane menjali stalno

Liberali Srbije, odnosno Nova demokratija samo jednom su samostalno izašli na izbore i to je bio početak njihovog kraja.

Na parlamentarnim izborima 1992. godine učestvovali su u koaliciji DEPOS, koju su činili SPO, DSS, GSS i sa jednim poslaničkim mandatom postali su opoziciona parlmentarna stranka. U istoj koaliciji učestvovali su na izborima i godinu dana kasnije, ali su broj poslaničkih mesta povećali na šest.

Nova demokratja nakon tih izbora okreće leđa DEPOS-u i ulazi u Vladu Mirka Marjanovića 1994. godine. Motiv za donošenje takve, mnogo krtikovane odluke bila je želja, kako su objasnili, da se „kuća popravi i spolja i iznutra“.

„Imali smo mudrosti i hrabrosti da prihvatimo poziv predsednika Miloševića i Srbiju spasimo od haosa i rasula koji joj prete“, objasnio je tada Mihajlović.

Nagrađeni su sa dva potpredsednička mesta i dva ministarska. Jedan od potpredsednika te vlade koja je nakon rekonstrukcije 1996. godine brojila 32 člana bio je i Mihajlovićev blizak saradnik Svetozar Krstić, dok je ministar bio Milun Babić.

Objašnjavajući zašto sam nije imao ministarsku funkciju u periodu kada je njegova Nova demokratija bila deo koalicione vlade sa socijalistima i julovcima, Mihajlović je u oktobru 1999. za „Vreme“ rekao: „Ja sam već jednom bio u vladi. Da se vraćam, da ne kažem na mesto zločina, to mi nije bio nikakav izazov. Mislim da svi mi koji smo bili u jednom pređašnjem sistemu, koji imamo to iskustvo, nismo dobar materijal za budućnost. Budućnost ne treba da se gradi na nama, nego na novim ljudima.“

ND je ušao u vladu i pomogao režimu da izgradi nešto prozapadnog i mirnodopskog imidža, obzirom da je Mihajlović prvi koji je predložio ulazak u Partnerstvo za mir. Nova demokratija je podnela i Predlog zakona o privatizaciji.

Na sledeće izbore 1997. godine Nova demokraija izašla je kao deo Leve koalicije koju su činili još Socijalistička partija Srbije i Jugoslovenska levica. Tu koalicij su predvodili supružnici Slobodan Milošević i Mirjana Marković. Novoj demokraiji je u raspodeli mandata unutar koalicije pripalo pet poslaničkih mesta.

Uprkos tome što je Mirjana Marković hvalila Mihajlovićevu doslednost i za njega govorila da spada u „retke ljude koji drže reč“, koalicija sa strankama SPS i JUL okonačana je 1998, kada su se socijalisti opredelili za radikale kao koalicione partnere.

Verbalni rat Dinkića i Mihajlovića

Za izbore 2000 godine Liberali Srbije ponovo su promenili stranu, opredeljujući se za DOS i zahvaljući pobedi te koalicije ND je u parlament ušla sa devet poslančkih mandata.

Uprkos tvrdnji da budućnost treba da se gradi na novim ljudima, Mihajlović se prihvata „privremenog mesta ministra unutrašnjih poslova Srbije i mesta potpredsednika Vlade.

Odmah su počele brojne prozivke, a Mihajlovićevu ostavku tražili su mnogi od Sindikata policije, Šešeljevih radikala, do DSS-a i mnoštva drugih stranaka i organizacija. U raznim situacijama, takvim činom i sâm je umeo da zapreti: jednom, reklo bi se, sasvim ozbiljno – u vreme pobune „crvenih beretki“ – pa je potpredsednik Vlade Čedomir Jovanović, morao da cepa papir sa već napisanim tekstom ostavke.

Najoštriji napadi dolazili su iz G17 plus koji su govorili o enormnom bogatstvu kako Dušana Mihajlovića tako i drugih članova njegove stranke, i tvrdili da Liberali nisu politička partija, nego interesna grupacija kojoj je cilj bogaćenje.

Prema izjavi Gorana Paunovića, predsednika Izvršnog odbora G17 plus, broj Mihajlovićevih firmi bio je od 16 do čak 36 ili više. Sam Mihajlović je uzvraćao da nije preterano bogat pa je svojim oponentima (nekada je to bio Zoran Đinđić, a kasnije Mlađan Dinkić), a na njihove kritike, odgovarao ponudom da zamene imovinu (ponuda Dinkiću još je bila bogatija – Mihajlović je potpredsedniku G17 plus ponudio da se obojica povuku iz politike).

„Ostaje na građanima Srbije da procene zašto gospodin Dinkić baš danas puca u ministra, i to istim mecima koje je već mafija koristila“, pitao je tada Mihajlović, ističući da su o Dinkićevim tvrdnjama već pisali u vreme akcije obračuna sa organizovanim kriminalom zabranjeni listovi „Identitet“ i „Nacional“.

Padom vlade Zorana Živkovića počinje i politički kraj LIberala Srbije. Ova stranka samostalno je izašla na izbore 2003. godine sa sloganom „Crna ovca“.

Na toj izbornoj listi, osim Mihajlovića i potpredsednice Rebeke Božović na trećem mestu našlo se i ime Sretena Lukića, generala policije protiv kojeg je Tribunal u Hagu podigao optužnicu. Dušan Mihajlović, nosilac liste tvrdio je tada za Lukića da je bio „junak u odbrani našeg naroda na Kosovu i Metohiji“.

Na listi su bila i glumac Zafir Hadžimanov, pevačica Zorana Pavić, voditelj Mića Orlović, ali i današnji naprednjak Boško Ničić.

Ništa nije pomoglo, ni poznate ličnosti, ni brojni skupi spotovi. Liberali Srbije nakon tih izbora ostali su van parlamenta.

Zbog spora sa Bebom Popovićem i plenidba imovine

Pred izbore 2007. godine Nova demokratija promenila je ime u Liberali Srbije. Menja i predsednika stranke. Umesto Mihajlovića biva izabran Radivoje Lazarević, a na izbore izlaze u koaliciji sa SPO i Narodnm seljačkom strankom. Krajnji skor je bio nula osvojenih mandata.

Nakon tog izbornog debakla usledila je i plenidba imovine Liberala Srbije u Rajićevoj ulici 22. Odlukom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, zaplenjena im je imovina kakp bi bio naplaćen dug prema Vladimiru Popoviću Bebi, nekadašnjem šefu biroa za komunikacije u vreme vlade Zorana Đinđića. Sud je doneo rešenje o prinudnoj naplati s obzirom na to da Liberali Srbije nisu postupili po sudskoj presudi i Popoviću isplatili naknadu za nematerijalnu štetu.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu, Liberalima Srbije naloženo je da Popoviću plate 110.000 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23. januara 2008. godine, kao i sve troškove sudskog postupka.

Popović je tužio liberale zbog saopštenja „Hvala ti, Bebo!”, od 20. juna 2007, objavljenog u svim štampanim i elektronskim medijima, a u kome su ga optužili za najteža krivična dela: otmice, trgovinu drogom, ubistva, rukovođenje mafijom i umešanost u ubistvo Zorana Đinđića.

Branioci su naveli da Popović vodi još dva odvojena sudska postupka, jedan protiv nekadašnjeg predsednika Liberala Srbije Dušana Mihajlovića, a drugi protiv potpredsednika te stranke Miroslava Stefanovića.

Izvršioci nisu imali mnogo šta da zaplene, jer je u prostorijama stranke od inventara pronađeno nekoliko zastarelih kompjutera, štampača i kopir-mašina.

Gde su i šta rade bivši liberali?

Te godine kada je usledila plenidba imovine u prostorije stranke više niko od zvučnih imena Liberala Srbije nije zalazio. Ni bivši, ali ni aktuelni predsednik. Čekao se januar 2010. godine i kraj roka za preregistraciju partija, da bi se Liberali Srbije i formalno „ugasili”.

Mihajlovića već godinama nema u javnosti . Živi povučeno u kući podno Malog Povlena, planine koja se nalazi 30-ak kilometara od Valjeva.

Razlog tome je njegova nepokoljebljiva odluka da izbegava novinare, što i nije tako teško kada se uzme u obzir da je do njegove kuće i fizički teško doći.

Uostalom sam je svojevremeno tvrdio da je „dovoljno zaradio da on i njegova porodica ne moraju da brinu o budućnosti“ (RTS).

Odavno nema podataka ni o MIroslavu Stefanoviću, nekadašnjem potpredsedniku Liberala Srbije. Iz politike je nestala i nekadašnja portparolka, a kasnije i potpredsednica stranke Rebeka Srbinović, udata Božović. Povremeno se oglašava na Instagramu.

A nema ni Tahira Hasanovića, nekadašnjeg predsednika kadrovske komisije DOS-a u vreme vlade Zorana Đinđića.
Tahir je bio jedan od osnivača stranke Nova demokratija koja je prerasla u Liberalnu stranku i kasnije njen prvi generalni sekretar.

„Vreme danas raspoređuje između porodice – supruge i dve kćerke, filantropskog rada i obaveza koje ima kao Predsednik Franklin Covey za Srbiju, Izvršni Direktor EWB I član Trilateralne komisije „, navedeno je u najavi za podkast iz 2018. godine pod nazivom“Hasanović o uspehu“ .

Visoki funkcioner Liberala, Svetozar Krstić povremeno se oglašava na Fejsbuku, a pored njegovog imena stoji fakultet Futura- Metropolitan University.

Žarko Jokanović, nekadašnji, portparol i šef poslaničke grupe Nove demokatije, danas je van politike, i bavi se pisanjem scenarija za televiijske serije.

U politici je, čini se, jedini ostao Nebojša Leković, bivši potpredsednik Nove demokratije. On je u septembru 2011, pred opšte izbore u proleće 2012, formirao je Socijaldemokratski savez. Leković je naveo da je SDS nastavljač tradicije prve socijaldemokratske partije u Srbiji, koju su, kako je rekao, avgusta 1903. godine osnovali Dimitrije Tucović, Svetozar Marković, Sima Marković i Triša Kaclerović.

„Većina nas je mislila da se više nikada neće baviti politikom, jer je deo posla obavljen 5. oktobra. Ali, đavo je u Srbiji odneo šalu i danas smo se okupili iz nevolje i iz protesta”, rekao je Leković na osnivačkoj skupštini SDS-a, dodajući da sebe „ubraja u gubitnike tranzicije“.

Na izborima 2012. godine njegova stranka je osvojila svega 16.572  glasova (0,42 odsto) i nije prešla cenzus. Kandidat SDS za predsednika Srbije bila je dr Danica Grujičić, koja je osvojila 0,78 odsto glasova.

A krajem 2018. ujedinjenjem Pokreta centra i Socijaldemokratskog saveza napravljena je nova partija – Stranka moderne Srbije (SMS). Leković je uz Tatjanu Macuru i Aleksandra Stevanovića postao član trojnog Predsedništva. Stranka na papiru još postoji.