Lice i naličje pandemije

Ja nisam licemer poput nekih samozvanih lidera opozicije da najpre oštro osuđujem vlast zbog mera koje sprovodi u borbi protiv pandemije, pa da, potom potrčim da primim vakcinu. Uostalom, mi od Vučića i njegovih i treba da se razlikujemo po tome što uvek i svuda govorimo istinu narodu, a ne ono što je ugodno ušima. Stoga, bila bi laž reći da nije dobro što smo drugi u Evropi po broju vakcinisanih, kao što bi bila laž tvrditi da vakcinacija nije dobro organizovana. Ja lično još nisam primio vakcinu, jer su mi doktori rekli da imam dovoljno antitela, ali neki koji su mi bliski i dragi a vakcinisani su imaju samo reči hvale za medicinsko osoblje angažovano na davanju „cepiva“. Kako čujem, ceo sistem funkcioniše poput „švajcarskog sata“, i nadležni su ljubazni, predusretljivi i efikasni.

Podjednako je važna humanost koju ispoljavamo prema susednim državama, i  svim srcem podržavam doniranje vakcina Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori, BiH i ostalim državama okruženja. Ali, tu je važno naglasiti da vakcine, ma koliko se Vučić trudio da prikaže sebe kao Marvelovog superheroja, ne plaća on iz svog džepa, već da smo svi mi građani Srbije zaslužni za takve donacije, budući da se one plaćaju iz budžeta koji svi mi „punimo“ jer plaćamo porez državi.

Pored uspešne vakcinacije, naše zdravstvo, nažalost, ima i drugu stranu medalje, o čemu, takođe, treba govoriti, a ne skrivati glavu u pesak kao da smo nojevi. Zdravstveni sistem nam je pred kolapsom, i to ne samo zbog „kovid krize“. Sramno je što su pojedini medicinski radnici koji su kritikovali postupke vlade u vezi sa pandemijom dobili otkaze, a podjednako je žalosno što su pokrenuti disciplinski postupci protiv okupljenih u inicijativi „Ujedinjeni protiv kovida“. O svemu tome izvestile su i prestižne međunarodne organizacije poput „Fridom hausa“, koji nas je, podsetimo, ponovo svrstao u red samo „delimičnih demokratija“.

Istina je, od 2012. su izgrađene neke nove bolnice, i pojedine stare su obnovljene, ali i u takvim objektima naši građani mesecima čekaju na preglede, zdravstvene kontrole i operacije. Javna je, takođe, tajna, da onaj ko nema novca da se leči u privatnim ustanovama neretko, nažalost, i umre čekajući. Ilustracije radi, na snimanje magnetnom rezonancom čeka se po nekoliko meseci, a na operacije srca ili karcinoma koje bi morale da se obavljaju po hitnom postupku i po više godina.

U privatnim zdravstvenim organizacima usluge se pružaju znatno brže, ali, recimo za pomenuto snimanje magnetnom rezonancom potrebno je izdvojiti oko 150 evra, za specijalističke preglede između 50 i stotinu evra, dok se za operacije plaća po nekoliko hiljada evra. Ako je prosečna neto plata u našoj državi 500 evra, šta, onda, ostaje, građanima, kada sve to poplaćaju? Da stvar bude gora, medicinski radnici – od srednjeg kadra do visokoobrazovanih stručnjaka, prinuđeni su da „tezgare“ na više mesta u borbi za egzistenciju, pa više liče na najamne radnike nego na one koji spasavaju ljudske živote. Stoga, nema nikakvog mesta čuđenju što imamo toliki „odliv“ sposobnih medicinara.

Više puta sam javno govorio o „egzistencijalnoj klopci“ u kojoj Vučićev režim drži građane , uključujući zaposlene u zdravstvu. Dok priča o „zlatnom dobu“, vlast ostaje nema i slepa na probleme i pacijenata i medicinskog osoblja. Dosta više toga! Potrebno je da se, pored aplauza za naše hrabre lekare, farmaceute, medicinske sestre i sve one koji su deo zdravstvenog sistema, borimo i izborimo za povećanje njihovih zarada, ali ne da to budu simbolične sume koje će se potrošiti jednim odlaskom u super-market po osnovne životne namirnice, već za osetno veće plate, kao i za unapređenje životnog standarda ostalih naših građana – kako bi dvi imali šansu da se leče i izleče, a ne da umru čekajući na preglede i operacije!

*Autor je predsednik Demokrata Srbije