INTERVJU Ljubomir Simović: Vučić svoje partije igra i belim i crnim figurama, nije čudo što se često preigra

Dobitnik velikog broja priznanja u Srbiji i svetu u svakom od književnih žanrova u kojima se ogledao, prevođen na toliko svetskih jezika da ih je teško pobrojati, Simović je ovih dana objavio novu knjigu.

Pod neobičnim naslovom, Neslana so, i sa čuvenom slikom Miće Popovića Ravnoteža na naslovnoj strani, ova knjiga čiji je izdavač Vukotić Media iz Beograda ima i podnaslov, Februar 2019 – januar 2023, i na više od 200 stranica donosi izbor iz intervjua koje je Simović davao domaćim novinarima, uz, takođe, odabir tekstova koje je različitim povodima pisao u vidu kratkih eseja, zapisa, članaka.

U Neslanoj soli, najsažetije rečeno, sublimirani su stavovi i razmišljanja ovog pisca, erudite i humaniste, čiji je raskošni talenat redak u srpskoj književnosti i kulturi. U njima Simović čitaocu otkriva svoju životnu filozofiju koja je uvek u službi najviših etičkih vrednosti, bilo da je reč o jeziku, o književnosti i umetnosti, o društvu i o politici.

I po tome se Simović ističe, i izdvaja u ovdašnjoj kulturi – jer na način doslednog i pravednog mislioca, dostojanstveno, ali precizno, otvoreno i iskreno, toliko da mu se može samo odati priznanje, svedoči o vremenu, onom prošlom, i ovom sadašnjem. Baš kako je jednom prilikom rekao: „Kao pisac, čovek je, hteo ili ne hteo, javna ličnost. Na njemu je da odluči da li će, i koliko će, da se uključi u javni život.“

Knjiga Neslana so je upravo dokaz tih reči. U nizu intervjua, Simović iznosi svoja jezgrovita i pouzdana zapažanja o svemu što se ne samo za ove četiri godine označene u podnaslovu dešavalo u društvu, politici i kulturi, pa tako, uz reminscencije, svi izabrani tekstovi čine jednu sliku-dokument o našim životima. Nažalost, u tamnim valerima.

Upravo time inspirisan, u uvodu koji je naslovio U vremenu ispalom iz zgloba, Mihajlo Pantić postavlja pitanje: Zašto nam se dešava sve ono čime nas već decenijama istorija i politika u Srbiji (i svetu) neprestano „daruju“? I zašto, prema Simoviću, živimo vreme „neslane soli“; da li smo ga i zbog čega zaslužili, da li smo po sili inercije rđave prošlosti, još rđavije savremenosti i najrđavijeg političkog delanja na njega osuđeni, ili smo, naprosto, za njega sudbinski određeni?

Za sve tekstove koji su u Simovićevoj knjizi različite vrste, Pantić dodaje da se, bez ostatka, može reći da su aktivni, neuvijeni, razložan odgovor crnim paradoksima naše hronično krizne, u beskraj trajuće, mahom neregularne političke i kulturne svakodnevice, a ujedno i njen komentar i njena analiza. I, što je najvažnije: „I iz Neslane soli, kao i iz prethodnih Simovićevih knjiga naznačene vrste, pomalja se slika Srbije iz poslednjih decenija prošlog i prvih decenija našeg veka.“

LJubomir Simović (Užice, 1935) objavio je više pesničkih knjiga, od Slovenskih elegija i Veselih grobova, preko Vidika na dve vode i Deset obraćanje Bogorodici Trojeručici hilandarskoj i Istočnica do LJuske od jajeta, Tačke i Planete Dunav. Ovaj poznati pisac autor je i četiri drame: Hasanaginice, Čuda u Šarganu, Putujućeg pozorišta Šopalović i Boja na Kosovu, koje se i danas igraju na pozornicama ne samo u Srbiji već i u mnogim pozorištima u svetu.

Simović je pisac i romana hronike Užice sa vranama, koji je od 1996, kad je prvi put objavljen, dosad doživeo šest izdanja. Autor je i knjige eseja Duplo dno o srpskim pesnicima i dramskim piscima, kao i knjige eseja Čitanje slika o slikarima i vajarima.

Iz prebogatog spiska dela LJubomira Simovića, koji nalazimo ispisanog na više stranica u knjizi Neslana so, ne mogu se nikako mimoići osam knjiga intervjua, članaka, dnevnika, analiza i komentara onoga što se događalo na teritoriji Jugoslavije i Srbije krajem 20. i početkom 21. veka sve do naših dana: Kovačnica na Čakovini, Galop na puževima, Novi galop na puževima, Guske u magli (dnevnik vođen tokom bombardovanja Srbije 1999), Obećana zemlja, „Titanik“ u akvarijumu, Žabe u redu pred potkivačnicom i Odbrana Beograda. Polednje četiri godine, od 2019. do 2023. u Neslanoj soli, koja je sad pred čitaocima, otkrivaju neverovatnu činjenicu.

O njoj pitanjem i počinje ovaj intervju.

Pažljivim čitanjem vaše knjige dolazimo do pesimističnog, ako ne i defetističkog zaključka – ključni problemi Srbije pod vlašću SNS na koje ste ukazali, i posle četiri godine su nerešeni, a u međuvremenu su pristigli novi. Vidite li kraj tapkanju u mestu?

– Ne samo da tapkamo u mestu! Pod vlašću ljudi koji su ovom zemljom upravljali tokom 1990-ih godina, mi sve brže idemo unazad i, uprkos njihovim hvalama o velikim uspesima, u svemu sve više zaostajemo za svetom. Ja u toj knjizi podsećam na radikalsko glasanje za pristupanje Srbije uniji Rusije i Belorusije, na Šešeljevu spremnost da Rusiji dozvoli da u našoj zemlji otvara vojne baze, na onu neverovatnu izjavu Tome Nikolića, koji je kazao da ne bi imao ništa protiv da Srbija postane ruska gubernija! Možete li da zamislite bilo kog državnika bilo koje države na kugli zemaljskoj, koji bi izjavio takvu nebulozu? Ako bi se takav šef i našao, on bi istog trenutka, zauvek nestao sa političke scene. A nama to nije smetalo da Tomu izaberemo za predsednika republike! Oni i danas na sva zvona govore o vekovnom prijateljstvu Srbije i Rusije, i sve bi bilo u redu da oni tom prijateljstvu nisu spremni da žrtvuju naše državne interese i naš suverenitet. Moj odnos prema Rusiji ne zasniva se na Putinu, nego na Čehovu.

Ako nam je život začinjen neslanom soli, ko nam ga njom još dosoljava?

– Ko će drugi nego onaj koji u rukama drži taj slanik. Bolje da kažem: tu solanu!

Za naslovnu stranu knjige izabrali ste „Ravnotežu“ Miće Popovića. Trenutno se u Galeriji SANU održava izložba njegovih radova povodom stogodišnjice rođenja.
Izložba nosi naziv „Mića Popović – slikarstvo permanentne pobune“. Poruka vaše knjige je identična – književnost / misao permanentne pobune… Pobuna nas čini ljudima?

– Tu sliku Miće Popovića nisam izabrao ja, nego izdavač. Ali je Mići i njegovoj slici mesto u knjizi kao što je ova. Kao što je on svojim slikama branio naša ljudska i građanska prava, to isto pokušava da radi i ova knjiga.

Kad bismo, bar u jednom pitanju, i u vašem odgovoru, izbegli da kažemo ime i prezime predsednika Srbije, kako biste tako, bez spominjanja njega, opisali, i ocenili pravo stanje u kojem je Srbija?

– Pominjući ili ne pominjući ime aktuelnog predsednika, sadašnje stanje u našoj zemlji sam opisivao i u ovoj, ali i u prethodnim knjigama: Žabe u redu pred potkivačnicom, 2016, i Odbrana Beograda, 2020. Kad neko za predsednika kaže da je autokrata, ja to doživljavam kao eufemizam. On vlada sa takvom arogancijom i prepotencijom, kakve se ne pamte. Međutim, ta prepotencija i arogancija se pred Putinom, ili na hoklici pred Trampom, pretvaraju u servilnost. Arogancija se čuva za domaću upotrebu.

Ipak, od 2012, takav intervju u kojem bi nabrajanje svega što nam se loše desilo, i dešava – od Savamale, rugobnog spomenika Stefanu Nemanji čija je cena i dalje državna tajna, Krušika, Jovanjice, Rio Tinta… ubijanja pravosudnih i drugih državnih institucija (o kriminalu, slavljenju ratnih zločinaca, gomili populističkih laži, i pretvaranja sekularne u versku državu da ne govorimo) bez njegovog spominjanja bilo bi nemoguće… Kako smo to dozvolili?

– Dosadio sam sebi citirajući Rusoa, koji kaže da svaka vlast od svog naroda može da napravi ono što njoj odgovara. Mi često sebi laskamo kako smo ponosan narod. Ne kažem da nismo. Ali smo i lakoverni, i mnoge važne stvari brzo zaboravljamo, pogotovu kad smo, s jedne strane, svakodnevno izloženi agresivnoj i bezočnoj propagandi a, s druge, ako nam se sistematski onemogućuje uvid u pravo stanje stvari. Akcenat bih ipak stavio na naše kratko pamćenje. Mi u naprednjacima nismo uspeli da prepoznamo radikale, i da se setimo njihovih podviga iz 1990-tih godina, i posledica do kojih su ti podvizi doveli. Oni su zapadnu granicu Srbije crtali na liniji Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica. Od crtanja te granice, kao i od Vučićevih obećanja krajiškim Srbima, i pretnji Hrvatima, da Glina i Banija nikada neće biti hrvatska, najviše koristi je imao Tuđman: jače argumente, i jači alibi za organizovanje Bljeska i Oluje, od onih koje su mu obezbeđivali srpski radikali, on nije mogao ni da sanja!
A mi smo sve to zaboravili. I danas, posle crtanja naše severne granice na liniji Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica, gledamo kako se naša južna granica sa Prokletija seli na Kopaonik.

Jeste li ikad mogli da zamislite da će predsednik vaše države sebi dozvoliti da – na primeru pojevtinjenja parizera i drugih namirnica – tako nisko padne u ponižavanju sopstvenih građana?

– U očuvanju sopstvene vlasti on se ne libi ničega. U tu svrhu on upotrebljava sve – od novoproglašenog praznika srpskog jedinstva i srpske zastave, pa do pomenutog parizera. Pa ko šta proguta.

I da masno, baš kao taj parizer, izigra istinu jer će sve to, tako jevtino plaćeno, uskoro biti višestruko preplaćeno povećanjem akciza, poskupljenjem struje i sl, što će još uvećati brojku od blizu milion građana Srbije koji žive u apsolutnom siromaštvu. Pita li se predsednik Srbije, dok megalomanski sanja stadione, kako ljudi žive.

– Džojs u Uliksu piše kako njegov junak, Leopold Blum, ima ambiciju da sagradi Blumusalim. Gradeći Beograd na vodi – neću ponovo da nabrajam šta je sve u Beogradu žrtvovano tom megalomanskom projektu – i preteći da će srušiti stari, i podići novi Beogradski sajam, i da će izgraditi novi stadion, naš Leopold Blum takođe podiže Blumusalim. On je sebi podigao i spomenik Stefanu Nemanji.

Ima jedan aforizam: „Ovo je zemlja gde se u svemu kasni. Samo se umire pre vremena.“ Meni se čini da to više nije aforizam, već tužna istina?

– To potvrđuje i vest koja me je neko veče pokosila, vest o smrti Jagoša Markovića. A samo što je preminuo Nikola Mirkov. Kad god mi zazvoni telefon, pitam se ko je umro. A šta da kažemo o onom što se dogodilo u školi Vladislav Ribnikar i u selima oko Mladenovca? Pitam se kako je tim roditeljima, tim porodicama, pitam se kakav im je život ostao posle takvih gubitaka. Zar u novinama svaki dan ne čitamo vesti o tome kako je sin ubio oca, ili otac sina, ili sin majku, ili muž ženu? Gine se na putevima, u rudnicima, u kafanama, gine se na ulicama… Ovom vremenu kao da bi pristajao onaj naslov Dobrice Ćosića, Vreme smrti.

Crkva sa svoje strane doprinosi sve većem neznanju i neprosvećenosti u Srbiji, u kojoj je funkcionalno nepismeno dve trećine stanovništva. Negde je nedavno rečeno da je rad vlasti na tolikom nazadovanju državni projekat. Kako vi tumačite tako svesno uništavanje kulture i prosvete, dveju ključnih oblasti za prosperitet jednog društva?

– Kultura, prosveta, književnost, koliko pamtim, a pamtim mnogo, nikad nisu bili ovoliko omalovaženi i poniženi. Posebno je zabrinjavajuća situacija u kojoj se nalazi srpski jezik. U ovoj knjizi o tome imam jedan kratak tekst, kratak, ali sa zastrašujućim primerima. U novinama kao da više nema lektora. Možda je ta profesija i nestala. Busamo se u prsa sa svojim rodoljubljem, sa svojim srpstvom, a ćirilica bukvalno nestaje. U celoj Dušanovoj ulici, od Kalemegdana do Bajlonijeve pijace, daj Bože da vidite jednu ili dve firme ispisane ćirilicom. Tako je i u celoj Srbiji.

Predsednik Srbije je nedavno govorio na 78. zasedanju Generalne skupštine UN. Pored drugih, najveća zamerka koju mu upućuju jeste nespominjanje (druga godina zaredom) da je „za Srbiju apsolutno neprihvatljivo članstvo samoproglašenog Kosova, odnosno stolice Kosova u UN“. Čemu čuđenje, ako je na to obavezan Briselskim sporazumom?

– Kako možete očekivati da ih obavezuje Briselski, ili bilo koji drugi sporazum, ako ih ne obavezuje ni Ustav zemlje kojom upravljaju? A kad je o Vučićevom odnosu prema Kosovu reč, tu imamo i mnogo većih i dramatičnijih pitanja i problema. Ko je srpskim policajcima naložio da napuste kosovsku policiju, posle čega su na sever došli albanski policajci? Ko je Srbima naložio da ne izađu na poslednje izbore, pa su albanski kandidati, od jedan ili dva procenta glasova, postali gradonačelnici u gradovima sa srpskom većinom? Sad smo imali i ovu pucnjavu u Banjskoj. Ko je to organizovao, i s kakvim ciljem? Iste večeri je Vučić, povodom tih događaja, više od pola sata govorio na televiziji, govorio toliko konfuzno, zbunjeno, sa dugim pauzama, da se pitate zašto je uopšte izašao pred kamere ako ne zna šta će da kaže!

Meni se čini da se od 2012. samo čudimo! A kako narod kaže, vozovi prolaze?

– A mi sve vozove propuštamo…

Ono što je – ne za čuđenje već za zaprepašćenje i razmišljanje – jeste da je predsednik Srbije o svojim nezvaničnim susretima sa predstavnicima SAD u NJujorku, rekao, između ostalog: „Ne želim o tome javno da govorim, njima sam iskazao zabrinutost i pomalo strah za budućnost na KiM“. Pomalo strah??? Čudan izbor reči, kako vama one zvuče?

– Za njega su svi pojmovi relativni, pa i strah. On često govori jedno, a pritom vuče poteze kojima nam poručuje nešto sasvim drugo. Sreće se i slika sa američkim predsednikom, a istovremeno na proslavu Halijarda, akcije u kojoj su četnici tokom Drugog svetskog rata spasavali američke pilote, šalje socijalistu i julovca Vulina! Vulina, kome su SAD, zbog zloupotrebe položaja i trgovine oružjem i narkoticima, uvele sankcije. Ne liči li vam to na ruganje Amerikancima? I ne samo Amerikancima! Vučić svoje partije igra i belim i crnim figurama. I nije čudo što se, igrajući i jednim i drugim, često preigra. Naravno, na našu štetu. To su mogli da osete i kosovski Srbi.