„Logistički i materijalni izazov, a troškovi registrovanja mogu dostići i 100.000 evra“: Koliko je potpisa bilo potrebno da se osnuje politička partija?

U procesu registracije je pokret Ne davimo Beograd koji će se zvati Zeleno levi front, a i Miroslav Aleksić je počeo ponovo da sakuplja potpise za registraciju Narodnog pokreta Srbije, nakon što je napustio Narodnu stranku, koju je gotovu predao Vuku Jeremiću 2017.

Posle velike reforme političkog sistema 2009. čiji je deo bio i Zakon o političkim partijama, Aleksić je 2016. morao da prikupi 10.000 potpisa za partiju, što mora i sada.

Aleksić za Danas kaže da će verovatno biti jedini političar u novijoj istoriji koji je dva puta sakupljao potpise za registraciju stranke.

Upitan kada mu je bilo teže, odgovara prvi put, jer je tada bio lokalni političar koji nije imao širu prepoznatljivost.

– Sada je potpuno drugačije pre svega zbog tima ljudi i organizacije širom Srbije ali i zbog velike podrške građana koji svojim potpisom podržavaju osnivanje NPS. Očekujem da ćemo za ukupno deset dana završiti sa prikupljanjem 11.000 potpisa i predati ministarstvu zahtev za registraciju – navodi on.

Uvođenje reda među političke stranke izmenama Zakona o političkim partijama 2009. bio je deo reforme političkog sistema, odnosno, kako je tada objašnjeno, uspostavljanja većeg legitimiteta institucija, aktera i procesa kako bi se, istovremeno, umanjila i ograničila moć stranaka i povećala odgovornost političara.

Cilj je, kako je tada govorio ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Milan Marković, da se vidi iza koje stranke stoje građani i kojima u budućnosti mogu da se nametnu određene obaveze.

„Naš cilj je da na političkoj sceni imamo stranke iza kojih stoje ljudi i da se ne pitamo zašto država finansira određene stranke i da je jedan političar u stvari čitava stranka“, kazao je tada ministar Marković i naveo da će država uštedeti ogroman novac i napore.

Jedna od glavnih izmena bilo je povećanje broja porebnih potpisa za registraciju, sa dotadašnjih 100 na 10.000, a za partije nacionalnih manjina 1.000 potpisa. Proces preregistracije je trajao šest meseci tokom kojeg su sve dotadašnje registrovane partije morale da ispune nove uslove, sakupe potpise, i usklade svoje statute i dokumenta sa odredbama novog zakona.

Među prvima preregistraciju je prošla tada vladajuća DS koja je i prva upisana u registar partija, kao i Sandžačka demokratska partija, koja je na broju dva i G 17 plus, na broju tri i koji je u međuvremenu ugašen.

Ipak, naši političari su uspeli i da ove obaveze izbegnu pa je jedno vreme postala popularna „trgovina“ parijama. Budući da zakon ne sadrži odredbe kojima se ograničava promena bilo kog podatka koji se upisuje u Registar, znači nema zabrane promene zastupnika ili naziva stranke, osim u nekim uslovima, od partija koje su registrovane nastaju nove.

To su SSP Dragana Đilasa, nastala preregistracijom Zelene ekološke partije – Zeleni (ZEP) Dejana Bulatovića, ili nekadašnji Srpski patriotski savez (SPAS) Aleksandra Šapića nastao promenom imena „Puls Srbije“, osnovanog početkom 2010. kojem je predsedavao Ljubiša Jovašević, nekadašnji gradonačelnik Kraljeva. Ali i Nova demokratska stranka – sada Socijaldemokratska stranka Borisa Tadića, nastala iz Zelene stranke, i već pomenuta Jeremićeva Narodna stranka nastala iz Aleksićevog Narodnog pokreta Srbije.

Ministar Marković je u intervjuu politici u januaru 2010. rekao da primenom novog zakona očekuje da će „na političkoj sceni postojati svega nekoliko desetina stranaka, umesto dosadašnjih 600, što će nadležnim državnim organima olakšati kontrolu partija, pre svega, u oblasti materijalnog poslovanja“.

– Verovatno će taj broj biti još manji nakon dva izborna ciklusa – rekao je Marković.

Sada više izbornih ciklusa posle i 14 godina od reforme u registru je upisano 127 stranaka, od kojih je devet izbrisano.

Branimir Kuzmanović, član DS od 2. februara 1990, učestvovao je u prikupljanju potpisa DS nekoliko puta.

Upoređujući sakupljanje potpisa nekad i sad, on za Danas kaže da je prva registracija političkih stranaka bila u leto 1990. (nakon osnivanja SPS) i da je bilo potrebno priložiti potpisane pristupnice sa svim podacima, misli oko 300 pristupnica.

– Sledeća registracija je bila 1992. po saveznom zakonu SRJ. Realno mnogo važnije od same registracije stranaka i pokreta (i danas ima registrovanih, kupljenih i neregistrovanih) je da li se potpisi za izbore i kandidate skupljaju ispravno i u skladu sa zakonom ili falsifikuju – ukazuje on.

A koliko je sada reda u ovom procesu i šta je doneo novi zakon za 14 godina, pitali smo politikologa Vuju Ilića.

On za Danas kaže da je naš zakon veoma restriktivan, jer propisuje da političku stranku osniva 10.000 građana.

– To je logistički izazov, ali i materijalni, jer ukupni troškovi registrovanja stranke mogu da pređu 100.000 evra. Po starom zakonu, koji je važio do 2009. godine, stranku je osnivalo 100 građana, što znači da je novim zakonom taj uslov pooštren sto puta, navodno da se “uvede red” u ovu oblast. Takav potez tadašnje vladajuće većine skupo ih je koštao već posle 2012. kada su se našli u opoziciji – navodi on.

Prema njegovim rečima, u uslovima neravnopravnog političkog takmičenja u Srbiji, gde partije na vlasti zloupotrebljavaju državne resurse, dok su partije opozicije potisnute, osnivanje političke stranke postaje teško dostižno na nacionalnom nivou, a gotovo nemoguće na lokalnom.

– Ako ne računamo stranke nacionalnih manjina, u poslednjih deset godina, registrovano je samo 13 novih stranaka, od kojih su skoro sve bile stranke od desnog centra do krajnje desnice. Zeleno-levi front će biti prva registrovana politička stranka leve orijentacije u poslednoj deceniji – ukazuje Ilić.

Kako dodaje, posledice restriktivnih uslova za registrovanje stranaka su negativni fenomeni kao što su “trgovanje” strankama, i nagli rast broja neautentičnih stranaka nacionalnih manjina.

– Pošto je po zakonu za registrovanje stranke nacionalne manjine potrebno 1.000 osnivača, one se koriste da se lakše dođe do stranke. Ove stvari se više i ne kriju, one se javno iznose i na njih nadležne institucije ne reaguju. Pored toga, došlo je do proliferacije političkog organizovanja kroz pokrete, koji su formalno udruženja građana a na izborima učestvuju kao grupe građana – objašnjava on.

Ilić kaže da je to i glavni problem našeg zakona.

– Zakon je trebalo da smanjivanjam broja stranaka, što je ograničavanje slobode političkog udruživanja, omogući efektivnije regulisanje stranaka. Ali umesto toga imamo sve više zaobilaženja i zloupotrebe zakona – niti imamo regulaciju, niti puno ostvarivanje političke volje građana kroz stranke. Vlasti odgovara ovakav lov u mutnom, a neku nadu pruža činjenica da, uprkos svemu, vidimo zamajac u registraciji novih stranaka – zaključuje Ilić.