Lokalni front: Bogami, nije ovo lako

Nalazili smo se zajedno u koloni od stotinjak građana i aktivista Ne da(vi)mo Beograd, sa kojima smo na Petlovom brdu, kod Borića, dočekali petoricu predstavnika Lokalnog fronta iz Kraljeva. Zvezde „Ibarskog marša“ hodale su, za razliku od Gute i onih koji su ih dočekali na ulazu u Beograd, puna četiri dana, i to sa ciljem da iz Kraljeva u Beograd stignu na protest povodom godišnjice od ubistva kosovskog političara Olivera Ivanovića.

„Znaš, Guto, nije isto hodati i voziti se kolima“, odgovorila sam mu aludirajući na odgovor koji sam dan ranije dobila od Peđe Voštinića iz Lokalnog fronta, na pitanje kada stižete u Beograd, odnosno zašto je tačno vreme nepoznanica.

Aktivisti ove inicijative nisu u ranim dvadesetim, a sudeći po stasu, ni u zavidnoj formi. Što je dodatni, recimo i, višak utisak, o njihovom entuzijazmu ali i spremnosti da zaista podnesu žrtvu u odbrani svojih uverenja i izrazu građanskog bunta protiv aktuelne vlasti. „Bravo, bravo, bravo!“, kao i „Jesi li živ, brate?“, bila su dva preovlađujuća pozdrava kojim su ih dočekivali građani okupljeni na Petlovom brdu, ispod jarbola Ne da(vi)mo Beograd, na kojima piše „Pobunjeni gradovi“.

Usledili su zagrljaji, stisak ruke, smeh, čaj, snimanje i slikanje za retke medije, da bi se ubrzo krenulo niz Ibarsku magistralu.

„Sad i da nas neki razjareni naprednjak ili samo obični ludak pokosi autom, ne bi to bilo mnogo čudno“, komentariše jedan u koloni, dok idemo bukvalno jedni iza drugih – jedan po jedan, po vrlo uskom ivičnjaku.

Automobili prolaze, osetna je njihova blizina, poneki zatrubi u znak pozdrava, dok većina građana poređanih na autobuskim stanicama gleda začuđeno, upitano – ko su ovi ljudi i što hodaju po sred puta blatnjavih cipela. Sigurno su čuli da unazad već dva meseca, svake subote, neki strani plaćenici, narkomani, lopuže i nasilnici protestuju u centru grada. Ali, nisu se udubljivali ni u jedinim verzijama stvarnosti koje mogu da dobiju u kontrolisanim medijima, kamoli da su se potrudili da se informišu mimo izvora koji su u potpunosti podređeni interesima vlasti.

Stoga je za njih, u većini slučajeva, tih pet Kraljevčana, tek prispelih u njihov grad, nakon pet dana pešačenja po ciči zimi, tek petorica čudaka koji sa žutim nalepnicama na leđima na kojima piše „Ibarski marš“, hodaju po rubu magistrale.

„Veruješ li ti da će biti nešto od ovoga?“, pita neko u koloni pridruženih pešaka „Ibarskog marša“. Nema nikakvog odgovora, preozbiljno je to pitanje za zimsko pešačenje Ibarskom. Iako je dosta prijatno vreme u odnosu na prethodne dane kada su „frontovci“ pešačili.

Dočekalo ih je sunce i više ljudi nego što su očekivali. A kako je kolona i broj građana koji su im se pridruživali na svakom sledećem punktu u izvedbi Ne da(vi)mo Beograd, rastao, iznenađenje brojem bilo je svojevrsno gledište i za učesnike u organizaciji dočeka kolega iz Kraljeva.

Stotinu ljudi, u podne, usred radnog vremena, po zimi, izašlo je do Borića na Petlovom brdu i odazvalo se pozivu na doček.