Šta član ProGlasa sudija Majić misli o tome da li bi trebalo izaći na izbore ili ih bojkotovati?

„To je kao da lepite tapete, a pucaju vam cevi po zidovima. Možete da ih lepite, kao nema veze, ne mogu ja da čekam da se poprave cevi u zgradi a ružne mi tapete. Ali da to ne bi bilo uzaludno, morate da zasučete rukave i rešite ono što je osnovno“. Tako trenutno stanje i buduću borbu za demokratsko uređivanje Srbije u podkastu NIN-a objašnjava sudija Apelacionog suda i jedan od inicijatora ProGlasa Miodrag Majić.

Izaći ili ne izaći na glasanje , ključno je pitanje uoči 2. juna za deo birača u Srbiji. Šta im vi kažete?

Mislim da je ovaj put teško pomoći nekakvim savetom. Kao što kaže jedan od mojih prvih principala, kad ne znaš koja je odluka prava, pronađi onu koja je zakonita. Podsetiću vas da smo u decembru bili svedoci jedne nezabeležene i zastrašujuće izborne manipulacije i krađe. Vlast je nakon toga bila u nezavidnoj situaciji, najblaže rečeno, jer je na međunarodnoj sceni uhvaćena in flagranti sa rukom u medu, u kasi. Tamo gde su radili to što su radili ko zna koliko puta pre, samo što su sada, usled želje da izvedu sve moguće dozvoljene i nedozvoljene resurse i spreče eventualno promenu vlasti, postali brljivi. To se inače dešava, kada postanete alavi i kada vam se čini da je samo nebo granica, čovek počne da brlja i pravi greške. To se desilo 17. decembra. I kada smo to videli, mi u Proglasu smo bili potpuno sigurni da se ne može ni na koji način govoriti o izborima dok se elementarno nekoliko stvari ne uredi. Ako vi pozivate ljude da glasaju na nečemu što je prevara, onda vi na neki način, možda i iz najboljih namera, tome pomažete. Kada je došlo do ovakvog raskola kod političkih aktera, onda smo se mi u Proglasu našli u potpuno nezavidnoj situaciji i shvatili smo da bi bilo kakvo naše izjašnjavanje po tom osnovu u jednoj opštoj konfuziji samo dovodilo do još većeg zbunjivanja ljudi. I doneli smo odluku da sačekamo da ovo prođe ovako kako će proći.

Čak i da se složimo da nema uslova za izbore i da nije bila dobra odluka dela opozicije da na njima učestvuje, okolnosti su sada takve da se izbori ipak održavaju. Šta se onda dobija neizlaskom na glasanje, osim da vladajuća koalicija lakše osvoji vlast i na lokalu?

To su jednačine sa previše nepoznatih da biste mogli ljudima reći šta da rade. Svakodnevno me pitaju i prijatelji i poznanici šta da rade, svima kažem da je to, naročito ovaj put, nešto što čovek mora sam da odluči. Imaš za koga da glasaš, glasaj. Smatraš da nemaš za koga da glasaš, nećeš glasati. Ali, moja puna pažnja i verujem puna pažnja ljudi iz Proglasa biće usmerena na to da se vratimo tamo gde smo stali, gde je čitav proces prekinut, a to je da pokušamo da dođemo do tog Svetog grala vlasti u Srbiji koji se zove birački spisak. I da vidimo s ljudima koji se time bave, Crtom i drugima, da li možemo doći do toga da nemamo tako frapantne podatke o razlikovanju toga ko je stvarno glasač, a ko tamo piše itd. Ako ne sredimo birački spisak, ako ne privolimo javni medijski servis da radi svoj posao, ako ne privolimo medije koji imaju nacionalne frekvencije da se ponašaju makar delimično civilizovano, potpuno je svejedno ko će biti pobednici u takvim okolnostima.

Ali kada ćemo to postići? Ako pitate opozicione lidere koji učestvuju na izborima reći će vam da bolje uslove nećemo imati ni na jesen 2025, a kamoli ove jeseni?

To je očigledno suštinska razlika u posmatranju stvari između tih ljudi i mene, i ne samo mene. Moja osnovna vokacija nije bavljenje politikom, ali kao građanin koji je već duboko uvučen u nedela u vezi sa izborima, ja, naravno, o tome promišljam i pokušavam da dam doprinos. Nevezano za politička, ideološka ili kakva god polazišta, za mene bilo kakva politička opcija koja nije radikalno reformatorska, ne može biti interesantna. To, da li će pod ovakvim uslovima, čak i sutra da se promeni vlast, doći neko drugi kome nije smetalo da dođe pod takvim uslovima, kome nije smetalo to što se i pod njegovom pobedom ne zna ko je na biračkom spisku, što je RTS bio takav kakav jeste, taj je za mene apsolutno nezanimljiv. Ne znači da tako razmišlja i neko drugi ko želi da trči tu utakmicu. Možda je njegova percepcija ovakva – „ mi bolje od ovoga ne možemo, mi ćemo ovako da živimo još ne znam koliko, ajde da nađemo neka svoja mesta na tom, kako ja kažem, Titaniku. Ja ću da budem muzičar, neću baš biti kapetan, ovaj će da bude konobar, ali ajde da se negde ubacim na taj Titanik jer će on ipak još neko vreme da plovi pogođen tom santom“. Za mene su to apsolutno neprihvatljivi stavovi, principijalno, kao sudiji, kao nekome ko je čitav život posvetio vladavini prava, borbi za poredak i za institucije.

To kad prevedem zvuči ovako – ako vlast ne dobijamo na u potpunosti slobodnim i demokratskim izborima, onda vam je svejedno ko će da vlada, može ova vlast da bude sto godina?

Ne, moje bazično uverenje je da isključivo mogu da podržim vlast koja će doći ustavno, koja će poštovati Ustav i koja će obezbediti utakmicu po tim principima. Ništa drugo me ne zanima, jer između jednog mešetara, drugog i trećeg, meni tu nije nekakva velika razlika – biće jedno vreme dok novi mešetar ne zavlada mehanizmima starog. Meni ljudi koji nisu radikalni reformatori ovog otetog društva, apsolutno ne mogu biti partneri, a ne mogu mi biti ni interesantni kao opcije koje će me privući.

Da li neka opcija u Srbiji ima taj radikalno-reformatorski potencijal?

To kad prevedem zvuči ovako – ako vlast ne dobijamo na u potpunosti slobodnim i demokratskim izborima, onda vam je svejedno ko će da vlada, može ova vlast da bude sto godina?

Ne, moje bazično uverenje je da isključivo mogu da podržim vlast koja će doći ustavno, koja će poštovati Ustav i koja će obezbediti utakmicu po tim principima. Ništa drugo me ne zanima, jer između jednog mešetara, drugog i trećeg, meni tu nije nekakva velika razlika – biće jedno vreme dok novi mešetar ne zavlada mehanizmima starog. Meni ljudi koji nisu radikalni reformatori ovog otetog društva, apsolutno ne mogu biti partneri, a ne mogu mi biti ni interesantni kao opcije koje će me privući.

Od izbora 2. juna ne očekuje ništa ali je uveren da ćemo 3. juna biti nešto pametniji nego što smo danas. Borba za izborne uslove sada je, kaže, samo odložena ali moraćemo na nju da se vratimo. „To je kao da lepite tapete, a pucaju vam cevi po zidovima. Možete da ih lepite, kao nema veze, ne mogu ja da čekam da se poprave cevi u zgradi a ružne mi tapete. Ali da to ne bi bilo uzaludno, morate da zasučete rukave i rešite ono što je osnovno“. Tako trenutno stanje i buduću borbu za demokratsko uređivanje Srbije u podkastu NIN-a objašnjava sudija Apelacionog suda i jedan od inicijatora ProGlasa Miodrag Majić.

Mislim da je ovaj put teško pomoći nekakvim savetom. Kao što kaže jedan od mojih prvih principala, kad ne znaš koja je odluka prava, pronađi onu koja je zakonita. Podsetiću vas da smo u decembru bili svedoci jedne nezabeležene i zastrašujuće izborne manipulacije i krađe. Vlast je nakon toga bila u nezavidnoj situaciji, najblaže rečeno, jer je na međunarodnoj sceni uhvaćena in flagranti sa rukom u medu, u kasi. Tamo gde su radili to što su radili ko zna koliko puta pre, samo što su sada, usled želje da izvedu sve moguće dozvoljene i nedozvoljene resurse i spreče eventualno promenu vlasti, postali brljivi. To se inače dešava, kada postanete alavi i kada vam se čini da je samo nebo granica, čovek počne da brlja i pravi greške. To se desilo 17. decembra. I kada smo to videli, mi u Proglasu smo bili potpuno sigurni da se ne može ni na koji način govoriti o izborima dok se elementarno nekoliko stvari ne uredi. Ako vi pozivate ljude da glasaju na nečemu što je prevara, onda vi na neki način, možda i iz najboljih namera, tome pomažete. Kada je došlo do ovakvog raskola kod političkih aktera, onda smo se mi u Proglasu našli u potpuno nezavidnoj situaciji i shvatili smo da bi bilo kakvo naše izjašnjavanje po tom osnovu u jednoj opštoj konfuziji samo dovodilo do još većeg zbunjivanja ljudi. I doneli smo odluku da sačekamo da ovo prođe ovako kako će proći.

Čak i da se složimo da nema uslova za izbore i da nije bila dobra odluka dela opozicije da na njima učestvuje, okolnosti su sada takve da se izbori ipak održavaju. Šta se onda dobija neizlaskom na glasanje, osim da vladajuća koalicija lakše osvoji vlast i na lokalu?

To su jednačine sa previše nepoznatih da biste mogli ljudima reći šta da rade. Svakodnevno me pitaju i prijatelji i poznanici šta da rade, svima kažem da je to, naročito ovaj put, nešto što čovek mora sam da odluči. Imaš za koga da glasaš, glasaj. Smatraš da nemaš za koga da glasaš, nećeš glasati. Ali, moja puna pažnja i verujem puna pažnja ljudi iz Proglasa biće usmerena na to da se vratimo tamo gde smo stali, gde je čitav proces prekinut, a to je da pokušamo da dođemo do tog Svetog grala vlasti u Srbiji koji se zove birački spisak. I da vidimo s ljudima koji se time bave, Crtom i drugima, da li možemo doći do toga da nemamo tako frapantne podatke o razlikovanju toga ko je stvarno glasač, a ko tamo piše itd. Ako ne sredimo birački spisak, ako ne privolimo javni medijski servis da radi svoj posao, ako ne privolimo medije koji imaju nacionalne frekvencije da se ponašaju makar delimično civilizovano, potpuno je svejedno ko će biti pobednici u takvim okolnostima.

To je očigledno suštinska razlika u posmatranju stvari između tih ljudi i mene, i ne samo mene. Moja osnovna vokacija nije bavljenje politikom, ali kao građanin koji je već duboko uvučen u nedela u vezi sa izborima, ja, naravno, o tome promišljam i pokušavam da dam doprinos. Nevezano za politička, ideološka ili kakva god polazišta, za mene bilo kakva politička opcija koja nije radikalno reformatorska, ne može biti interesantna. To, da li će pod ovakvim uslovima, čak i sutra da se promeni vlast, doći neko drugi kome nije smetalo da dođe pod takvim uslovima, kome nije smetalo to što se i pod njegovom pobedom ne zna ko je na biračkom spisku, što je RTS bio takav kakav jeste, taj je za mene apsolutno nezanimljiv. Ne znači da tako razmišlja i neko drugi ko želi da trči tu utakmicu. Možda je njegova percepcija ovakva – „ mi bolje od ovoga ne možemo, mi ćemo ovako da živimo još ne znam koliko, ajde da nađemo neka svoja mesta na tom, kako ja kažem, Titaniku. Ja ću da budem muzičar, neću baš biti kapetan, ovaj će da bude konobar, ali ajde da se negde ubacim na taj Titanik jer će on ipak još neko vreme da plovi pogođen tom santom“. Za mene su to apsolutno neprihvatljivi stavovi, principijalno, kao sudiji, kao nekome ko je čitav život posvetio vladavini prava, borbi za poredak i za institucije.

To kad prevedem zvuči ovako – ako vlast ne dobijamo na u potpunosti slobodnim i demokratskim izborima, onda vam je svejedno ko će da vlada, može ova vlast da bude sto godina?

Ne, moje bazično uverenje je da isključivo mogu da podržim vlast koja će doći ustavno, koja će poštovati Ustav i koja će obezbediti utakmicu po tim principima. Ništa drugo me ne zanima, jer između jednog mešetara, drugog i trećeg, meni tu nije nekakva velika razlika – biće jedno vreme dok novi mešetar ne zavlada mehanizmima starog. Meni ljudi koji nisu radikalni reformatori ovog otetog društva, apsolutno ne mogu biti partneri, a ne mogu mi biti ni interesantni kao opcije koje će me privući.

Da li neka opcija u Srbiji ima taj radikalno-reformatorski potencijal?

Zavisi o kome pričamo. Ako pričamo o ljudima koji se takmiče, koji su formalni predstavnici politika, to je jedan aspekt. S druge strane, reći ću vam na osnovu iskustva s Proglasom i putovanja po Srbiji da je puno takvih ljudi. Da je puno ljudi kojima je dosta svega i kojima je jasno da sistem mora da se resetuje. Mi smo se toliko zabludeli da se moramo vratiti ozbiljno unatrag, bazičnim stvarima. Ma kako to zvučalo naivno, moramo se vratiti uverenju da je sramota da kao predstavnik države lažeš, da je sramota da si sudija a da si neopevana kukavica, da je sramota da si u javnom životu, novinar, političar, javni delatnik, a da se ponašaš skaredno. A mi sve to imamo sada kao aksiome. Plašim se da će naročito nakon ovih izbora, najveći broj građana ostati van političkog procesa, da sebe neće videti kao političke aktere. To je temeljno razarano u ovom društvu, građanin je apsolutno nebitna figura, iako na njemu sve počiva. To će biti armija nezadovoljnih ljudi i ja da sam vlast plašio bih se zašto toliki broj ljudi ne vidi ni njih, ni ove druge, ni ove treće. To su ljudi koji traže radikalnu reformu, radikalni reset ovog otetog društva. Siguran sam, kako broj tih ljudi bude bio sve veći, da će se šanse za to što zagovaram povećavati.

Šta podrazumeva taj radikalni reset? Da li to na neki način znači zaustavljanje celog sistema, izlazak na ulice, aktivnije i radikalnije uključivanje građana?

To će u najvećoj meri zavisiti od aktuelne vlasti. Ono što je ona do sada pokazivala jeste potpuni nedostatak i najmanjeg takta spram drugačijih mišljenja. I ono što rade a bojim se da će nastaviti jeste radikalna antagonizacija ovog društva. Ono je već zabrinjavajuće antagonizovano. Imate s jedne strane koja pretenduje da bude većinska, tihe pristalice ovoga što se dešava. Imate manji deo i glasnih pristalica koji su na vrhu tog mehanizma gde se najveći deo kolača deli, sve ispod toga su ljudi koji iz različitih razloga pristaju da plove u tom čamcu. Bilo zato što se plaše da će ih udaviti ako ih iz njega izbace, ili zato što će izgubiti pravo na prekorednu operaciju kuka, zaposlenje ćerke, ugovor na određeno… I imate dijametralno suprotan pogled u Srbiji. To nisu nikakve ideološke razlike kao u zdravim društvima, da li treba da budemo socijal-demokratija ili teokratija, to ništa od toga nije. To je sada jedan jako veliki broj ljudi koji je guran na marginu, preko decenije. Ali margina postaje premala za taj broj ljudi. U redu je kad vi gurate mene i nas desetak, petnaest, hiljadu, dve ili pet na marginu. Margina može da podnese to. Marginalizujete ljude koji vam se ne sviđaju zato što vam ne aplaudiraju, zato što nisu deo vašeg tima, eksperata, šta god. Ali kada gurate tako veliku količinu ljudi na marginu, onda to postaje problem, onda dolazi do antagonizacije. I zato tvrdim, i ne samo ja, da smo mi jedno vrlo eksplozivno i tenzično društvo. Ma kako to sada deluje da smo sve probleme rešili, rasturili smo opoziciju, izlazimo na izbore, ozbiljni ljudi bi se zabrinuli zbog činjenice da ovoliko veliki broj ljudi ne vidi sebe u ovakvoj državi, a ne vidi mehanizme da promeni to gde ne vidi sebe. I to je kao u pretis loncu. Vi ne dozvoljavate njima mogućnost da postanu akteri bilo čega, gurate ih na tu marginu koja je tesna i jedino što možete očekivati je samo dublja i dublja antagonizacija.

Opozicija veruje da bi njihova pobeda u nekim opštinama ili gradovima, na primer u Novom Sadu, Nišu ili Beogradu, bila dobar uvod u neke buduće velike pobede. Koliko bi te neke „male pobede“ bile značajne?

Za nekakvo mentalno luftiranje ovog društva – da, to bi imalo smisla. Znate, da i postoji tako nešto što bi bila najbolja vlast, a mi to nismo zapamtili, ne valja da to dugo bude jedna jedina opcija. Na toj ravni, da, bilo bi ozdravljujuće, ali opet kažem nešto što će možda biti nepopularno i što možda ruši Sneška. Mene ne interesuje ova ili ona opcija radi ove ili one opcije, ako ti koji dolaze na vlast nemaju problem s tim da su došli na vlast tako što su opet tamo štelovani neki spiskovi. Šta meni sada garantuje da i to neće biti delom štelovano.