Mala forenzika izbora

Ovo i jeste jedan od brojnih statističkih podataka u izborima koji i ne bi trebao da privlači posebnu pažnju. Ali kako su izbori ona vrsta narodnog posla kojim se određuje ko će biti vlast, lokalna, ali ipak vlast, i to ne u nekoj palanci nego u najvećoj jedinici lokalne samouprave u Srbiji, onda je jasno da u takvim poslovima nema tehničkih i nebitnih stvari. Ne kaže li narodna poslovica da se „đavo krije u detaljima“. Sa malo izborne forenzike ukazaćemo zašto je ovaj broj važan i kakve tragove i dokaze može otkriti o izbornom procesu. Evo onih najmarkantnijih.

Od 2004. godine ovo je najmanja promena broja biračkih mesta. Te godine Beograđani su glasali na 1.105 birališta, da bi se 2008. godine taj broj uvećao za 42 nova biračka mesta. Na izborima 2012. godine rast biračkih mesta je nastavljen – 1.168 – da bi na izborima 2014. godine dostigao 1.180. Beograd je veliki konglomerat sa izraženim migracijama. Dobra izborna praksa podrazumeva da biračko mesto bude blizu biračima i da se ne menja bez posebnih razloga. Izborna forenzika nas upućuje da u ovom izbornom ciklusu u odnosu na prethodne nema promena. To bi trebalo da znači i da većina birača treba da glasa na uobičajenim mestima, da ne bi trebalo da bude situacija da neko ko godinama glasa na istom biralištu bude premešten na neko drugo, a čega je bilo u našoj izbornoj praksi. Definitivan sud znaćemo posle izbora.

U stalnom sastavu – predsednik i četiri člana sa zamenicima – sedeće 11.850 članova biračkih odbora. Kako naša izborna pravila sastav izbornih organa vezuju za brojnost odborničkih grupa u lokalnim skupštinama, najveći broj članova u stalnom sastavu ovih izbornih organima imaće SNS – oko 46 odsto. Petinu – 22 odsto – činiće predstavnici DS, SPS-u je pripalo oko 14 odsto, Samostalnom DSS-u nešto više od osam odsto, PUPS-u oko četiri odsto i grupi „Za naš grad nešto“ više od 5 odsto članova u stalnom sastavu izbornih organa. Forenzičari izbora bi iz ovoga izvukli zaključak da vladina većina kontroliše lokalne izbore, jer ima više od 70 odsto članova biračkih odbora.

Ali to je pesnički rečeno „pola gole istine“. Kada dodamo prošireni sastav biračkih odbora, odnos političkih snaga u biračkim odborima se numerički menja. Izborna pravila kažu da svaka izborna lista koja predloži najmanje trećinu kandidata za odbornike ima pravo na člana+zamenika u svakom biračkom odboru. Proglašene su 24 izborne liste pa bi na svakom biračkom mestu moglo da sedi 29 članova biračkih odbora! Ukupno u biračkim odborima treba da sedi čak 28.440 predstavnika podnosioca lista. Ukupan broj članova i zamenika biračkih odbora u stalnom i proširenom sastavu trebao bi da iznosi 68.730. Šta bi iz ovoga mogli zaključiti izborni forenzičari. Prvo, da će preko proširenog sastava predstavnici vladajuće većine izgubiti brojčanu dominaciju u sastavu biračkih odbora. Većinu u ovim telima imaće predstavnici opozicionih lista. I drugo da će za naknade tim ljudima otići oko 138 miliona dinara!

Ovu pretpostavku čitaoci će lako moći da provere jer 26. februara GIK će objaviti ko ima predstavnike u proširenom sastavu biračkih odbora. Uveren sam da navedena brojka neće biti dosegnuta. Većina izbornih lista neće imati aktiviste da pokriju sva biračka mesta. To neće moći ni sve etablirane „velike“ stranke. Izborna forenzika će tu nepogrešivo ukazati ne samo na izborne autsajdere nego i na fantomske, lažne izborne takmace, one koji su ubačeni u izbornu arenu sa diverzantskim zadatkom da zbunjuju, prave pometnju i rasipaju glasove birača. Na prošli izborima 2014. godine kandidovane su 23 izborne liste, a petina glasova birača je otišla onima koje nisu prešle izborni prag. Za očekivati je da se takav scenario dogodi i u ovom ciklusu.

Na kraju izborna pravila predviđaju i obuku članova biračkih odbora. Nemamo podataka koliko će njih proći treninge za najvažniji posao u izborima, ali sudeći po manjkavosti iz dosadašnjih izbora, stranke imaju, blago rečeno, slabo obučene aktiviste za ovakvu vrstu političkog procesa.

Kakve bi zaključke mogli izvući iz ovih forenzičkih tragova. Prvo, pravila dobre izborne prakse upozoravaju da toliki broj članova biračkog odbora može napraviti gužvu na biračkom mestu i dovesti u pitanje jedno od svetih izbornih i ustavnih pravila – tajnost izbora. Ovo je dovoljno jak prigovor i ako zanemarimo da narasle tenzije među izbornim akterima mogu oblikovati atmosferu koja uz malo zapaljive retorike i stranačkih strasti lako proizvode incidente razne vrste na biračkim mestima. Drugo, forenzički tragovi pokazuju da je proces sprovođenja izbora potpuno u rukama političkih stranaka. Kako su glavni igrači menjali uloge vlasti i opozicije, a pravila ostala nepromenjena jasno je da oni smatraju to dobrim okvirom da tu kontrolu zadrže. Treće, neka ovi izbori budu povod za jednu temeljnu reviziju izbornog sistema, ako ne suštinski u načinu glasanja i raspodeli mandata, onda neizostavno u izbornim procedurama i tehnikama. To bi značilo profesionalizaciju i nepristrasnost izborne administracije. Izborne komisije i biračke odbore formirane od pripadnika državne uprave i lokalne samouprave. Stranke bi mogle imati samo određeni broj članova tih organa. Svi članovi bi morali proći obuku da bi mogli biti kandidati za mesta u izbornim organima. Stranke treba zakonski obavezati da deo sredstava koje dobijaju iz budžeta za finansiranje izdvajaju za obuku svojih aktivista za rad u ovim organima. Stepenovanim izbornim pragom treba otežati pristup izbornoj areni veštačkim koalicijama. Uslove kandidovanja treba precizirati tako da se jasno vidi za koga se glasa… Mnogo je toga što treba učiniti da se u nekim budućim izborima ne bi bavili istim temama.

Autor je redovni profesor Fakulteta političkih nauka