Malići: Brnabić temu Kosova tretira kao političku alhemiju

Tako se i premijerka Ana Brnabić obraća svojim zemljacima. To je izvrstan polazni princip za svaki demagoški program, od političkog do umetničkog. Kompromis između „Kosovo je Srbija i Kosovo je nezavisno“ je stara i izanđala demagogija, ali se ta šklopocija i dalje kotrlja srpskim grbavim drumovima. Naravno, nije tu reč ni o lečenju zemljaka, već to ko zna koja po redu vlast leči svoje izglede da što duže ostane na vlasti ispraznim definicijama ispraznih politika, komentariše za Danas pisac Nenad Prokić, izjavu premijerke Ane Brnabić. Ona je nedavno u Berlinu, učestvujući na forumu „Srbija u EU“, rekla da je rešenje za pitanje Kosova u kompromisu, a da je za nju kompromis – neka tačka između toga da je Kosovo Srbija i toga da je Kosovo nezavisno i da će ga Srbija samo priznati.

Prema Prokićevoj oceni, prosta istina je, kako kaže, da je Kosovo od 1912. kada je ušlo u sastav Srbije u skoro neprekidnom vanrednom stanju.

– To znači samo jedno: da Srbija nema kapacitete da ga inkorporira u svoj politički, ekonomski, kulturni i svaki drugi sastav. Te kapacitete Srbija pogotovo nema danas. Svi svesni toga i dalje trpimo one koji krckaju poslednje parčiće propale kosovske politike, one politike koja je sve njih dovodila na vlast, i koja ih je sa nje efikasno i odvodila. Ne samo da ih trpimo, već čestiti narodčić i glasa za njih, čemu se nada i buđava opozicija – ističe sagovornik našeg lista.

Prema njegovim rečima, takvi stavovi nas osuđuju na provincijalnost i na inferiornost u susretu sa svetom.

– Oni nas satanski podrugljivo svode na nekakvo groteskno narodno bogosluženje, sugerišu da je prošlost važnija od budućnosti, a upravo istorija predstavlja naslednu opterećenost i nameće nam veštačku predstavu o nama. I sad podgrevane ćufte treba da primimo za krvavi biftek. A dogmatske ikonoborce sumnjivih posvećenja i sa svim njihovim konvencionalizmima kao lidere na svim planovima – kaže Prokić.

On dalje premijerki poručuje: „Ako hoće da zrno odleti daleko, mora cev da upravi u visinu. Slutim da je previše slaba da se suprotstavi mehanizmu koji je uzdigao, a to važi i za celu političku nomenklaturu ove sasvim nesrećne zemlje u kojoj su tragedija i istina postali sinonimi. U njoj je uvek važila maksima: Idite u vojsku! Tucite se za svoju otadžbinu! A zapravo, ako bi trebalo s nekim da se bijemo, onda je to s otadžbinom – za svoju ljudsku vrednost i za stvaranje nove mitologije. Ulizice nam stoje na tom putu i čine većinu. Ne dozvolimo da čoveka upotrebljavaju kao motku za skok uvis. Sloboda počinje izgovaranjem istine“, poručuje Prokić.

Da komentariše retoriku predsednice Vlade Srbije pitali smo i kosovskog filozofa i pisca Škeljzena Malićija.

– Premijerka Srbije često je temu Kosova tretirala kao neku vrstu političke alhemije. Zalažući se za kompromisno rešenje, kao u ovom govoru u Berlinu, ona bi htela da Kosovo i dalje vidi kao deo Srbije, a da onda Srbija prizna Kosovo kao neku vrstu svoje unutrašnje republike. To je otprilike neka vrsta paradoksalne „vazalne“ nezavisnosti, kao kada je Srbija bila kneževina pod otomanskim suverenitetom do 1864 godine. Ali to su zastarele formule – ističe Malići.

On napominje da od intervencije 1999. Kosovo administrativno više nije deo Srbije, a od 2008 i formalno je proglasilo nezavisnost, koja je nakon tužbe Srbije legitimisana od Međunarodnog suda pravde u Hagu kao akt kojim nije prekršeno međunarodno pravo.

– Nezavisno Kosovo priznale su više od 110 država, među njima i tri članice Saveta bezbednosti sa pravom veta. Ako pretenzije Srbije brani veto Rusije, i realnost nezavisnosti Kosova brani mogući trostruki veto SAD, Velike Britanije i Francuske. Procesi se zbog toga ne mogu vratiti natrag u ove mutne ideje vazalnog status Kosova. Za Srbiju bi bilo probitačnije ako bi prihvatila realnost, prihvatila demarkaciju granice sa Kosovom prema stanju 31. decembra 1989. godine, zalažući se za demokratski dogovor o zaštiti srpske manjine i historijske i kulturne baštine na Kosovu. I opciju za koju se sada zalaže Vučić o razgraničenju Srba i Albanaca, možda ima šanse za pragmatičnu realizaciju ako ne vodi ka novim sukobima, iako se zasniva na etničkom a ne građanskom i demokratskom kompromisu – zaključuje Škeljzen Malići.