Malo, malo pa leti 30 kilometara na sat: Sličnosti Soko voza i treće vlade Ane Brnabić

No, razlozi nisu isti; dok je na pruzi na delu nerazumnjiva sabotaža – čak iako je najobičnija krađa, zbog mogućih posledica jeste sabotaža – u Nemanjinoj sami sebe sabotiraju očiglednim odsustvom odgovornosti spram pozicija koje su prihvatili i neverovatnim smislom za ignorisanje stvarnosti.

I to dosledno rade u ovom sazivu skraćenom u najavi, kao i u prethodnim, a nešto kadrovskih izmena nije donelo posebne rezultate, realno niti može.

Šta, primerice, uz nesumnjivi profesionalni i akademski autoritet može da učini Tanja Miščević kada evropski put Srbije zavisi od odluka koje se kreiraju na Andrićevom vencu, a formalno odobravaju u parlamentu? U, treba li reći, cirkuskoj atmosferi, koja se kanališe sa vrha vlasti, jer samo u takvoj nezdravoj situaciji kakva se diktira u skupštini, konačne odluke nisu ni bitne, ni upitne. Čak i kad su skandalozne, što je posebna tema.

Jasno, Miščević može da proba da obnovi urušenu infrastrukturu unutar ministarstva i da u saradnji sa, pre svega, Nacionalnim konventom za EU koordinira rad na poglavljima. I čeka da one dve adrese – jedna odluči, druga izgovori – dva teška „da“; sankcijama Rusiji i evropskom planu za Kosovo. Jer će samo to skinuti led sa evropskih integracija.

Usput i da nadgleda koliko će novi pravosudni zakoni ispuniti ključnu svrhu; proterivanje uticaja druge dve, pre svega, izvršne vlasti iz sudova i tužilaštava. Jer i uz dva „da“ Brisel neće zaboraviti na sve ono što piše redovno u izveštajima Evropske komisije, po kojima Srbija već godinama stagnira ili nazaduje u ključnim oblastima kao što su vladavina prava, medijske slobode, a sve više i ekologija, pa i proizvodnja hrane.

Pri tome je Tanja Miščević prava osoba na pravom mestu, što se ne može reći za dobar deo njenih kolega i koleginica. I nema stranački beleg.

Može li, takođe uticajna u branši, Danica Grujičić zaista da sredi zdravstveni sistem i hoće li to učiniti tako što će lekarima plata zavisiti od broja pregledanih poacijenata, kako se najavljuje?

Kako da su lekarske ordinacije bizarne pozornice na kojima se ljudi takmiče u brzom jedenju viršli, a ne mesta gde se bukvalno odlučuje o nečijem životu ili smrti. I gde nekoliko minuta više posvećenih pacijentu može biti presudno. Hoće li ugledna doktorka zaista terati svoje kolege da „tankaju“ preglede kao da nižu niske duvana?

S druge strane, jedan od moćnika ministar finansija Siniša Mali, za razliku od ove dve koleginice, može da se samohvali na sva usta kako je povećao penzije i plate u javnom sektoru, zanemarujući činjenicu da tempo privrednog rasta ne dopušta takve intervencije i da je u prvih tri meseca značajno uvećao već veliki spoljni dug, po nimalo povoljnim uslovima.

Goran Vesić se, tako, može podičiti time da se bacio na kontrolu pruga, ali pitanje je hoće li se broj opasnih incidenata na njima smanjiti, jer se ovde umesto u obnovu železničke mreže, koja i dalje garantuje najjeftiniji transport, diskrecionom odlukom sa vrha novac baca na nikom potreban nacionalni stadion. Što je odluka (i ove) Vlade, jer je budžetom za tekuću godinu odobrila tu budalaštinu.

Zapravo, dati bilo kakvu ocenu rada vlade na uobičajenih tri meseca praktično nije moguće, čak ni u resorima gde nije bilo kadrovskih promena, jer je javnost, često i stručna, uskraćena za elementarne informacije tipa zbog čega se nešto radi, u kom će roku biti okončano i koji su očekivani efekti, pozitivni i negativni, kako će uticati na društveni rast i na koje grupe građana će se najviše odraziti.

I upravo je taj provizarijum koji se, što je pravi paradoks, već dugo brižljivo stvara tamo gde mu nije mesto jedina konstanta – uz premijerku – već nekoliko mandata, pa i protekla tri meseca.