Beograd nije teško voleti, to znaju mnogi koji u njemu žive i gotovo svi koji su ga bar dva-tri puta posetili, ali i nije baš lako u njemu živeti.
Sa tim se susreću hiljade i hiljade ljudi koji svakodnevno odlaze na i vraćaju se sa posla. Đaci, studenti, deca i roditelji na putu do obdaništa i škole. Metro i još nekoliko mostova preko Save i Dunava bez sumnje bi bitno popravilo stvar, ali pošto ni u poslednje tri-četiri decenije nije stigao adekvatan odgovor to će, po svemu sudeći, zadugo ostati negde na vrhu spiska lepih želja. Pa, šta je moguće sa daleko manje para?
Svi koji makar nekoliko puta nedeljno sednu za volan sasvim izvesno primetiće veoma loše stanje naših ulica i puteva. Kombinacija visokih i niskih temperatura lako dovodi do pucanja asfalta, stvaranja neravnina i manjih i većih rupa. Ne verujem da iko ima precizne podatke o godišnjem stradanju guma zbog vidljivih, i onih (kada ih kiša i sneg prekriju) nevidljivih i neočekivanih rupa, kao i trapa, amortizera i kočnica… ali, siguran sam da bi takva statistika bila poražavajuća. Sve bi se to znatno umanjilo kada bismo imali nekoliko interventnih ekipa koje odmah po dojavi reaguju i saniraju stvar. Već dugo postoje materijali koji se brzo zgusnu i osuše. A to bi ne samo onima u novim i skupim automobilima, nego baš onima koji jedva voze i deceniju dve stara vozila predstavljalo pravu blagodet.
Svako od nas ko se nekoliko puta prošetao centrom grada, pogotovo u jeku turističke sezone, bivao je zaustavljan i pitan za ovu ili onu ulicu, muzej, hotel… Po ugledu na svetske metropole bilo bi ne samo lepo, već i vrlo korisno, postaviti one široke stubove sa planom grada i uvećanim mestom gde se trenutno nalazite, kao i pregledom okoline. Desetak takvih stubova na potezu između Slavije i Kalemegdana i te kako bi olakšalo stvari oko orijentacije i snalaženja. I ne samo strancima…
Ja odavno već ne sedim često po kafanama i kafićima. Ali, kad god to učinim postoji nešto što me iritira. Muzika je, čast izuzecima a ima ih, gotovo uniformna. Kombinacija „pumpajućih“ tehno ritmova sa manje-više poznatim hitovima poslednje decenije je gotovo nezaobilazna. Kada se tome doda i to da je redovno preglasna, onda je svako duže zadržavanje, bar u mom slučaju, povezano sa dozom nervoze. A kafane, klubovi i kafići, po definiciji ne bi smeli da proizvode takvu vrstu napetosti. Malo brižljiviji muzički izbor, po kome bi mesto bilo prepoznatljivo, i jačina zvuka koja omogućuje normalnu konverzaciju ubrzo bi dalo vidljive rezultate. I, siguran sam, više nasmejanih ljudi…
* Autor je istoričar umetnosti
priredila A. Ćuk
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
