Marinković: Traženje trajnog rešenja za status Kosova podrazumeva promenu Ustava

Predsednik Vučić je praktično preuzeo ingerencije Vlade Srbije koje se odnose na vođenje spoljne i unutrašnje politike, koje pripada, prema Ustavu Vladi i podrazumeva i mogućnost za vođenje pregovora i zaključivanje međunarodnih ugovora, navodi gost Dnevnika u 19.

Marinković konstatuje da je Vučić „kao i u svojim drugim aktima i ponašanjima“, zašao u nadležnost drugih državnih organa, i da tako i u ovom slučajučini. Kaže da je Vašingtonski sporazum bio takav primer – primer akta koji je pred Republike zaključio, a prethodno vodio pregovore, a da za to nisu postojala odgovarajuća ovlašćenja. Dodaje da je to stanje koje jako dugo traje kod nas.

„U ovakvoj situaciji u kojoj je on taj koji vodi pregovore, a naknadno nam saopštava o čemu se radi i šta nas čeka, mislim da bi bilo fer da kada dođe do tog trenutka da Narodna skupština o tome odluči, a možda i građani na referendumu, da u slučaju tog neuspeha, podnese ostavku“, kaže profesor, navodeći primere De Gola 1969, ili u skorije vreme italijanskog premijera Matea Rencija ili britanskog premijera Dejvida Kameruna.

Kako kaže, prema njegovom saznanju, Vlada Srbije nije dala saglasnost da predsednik vodi pregovore. Ona bi trebalo, kako ističe, da utvrdi platformu za vođenje pregovora, da odredi delegaciju i šefa delegacije. Vlada je izdala deklaraciju dan uoči potpisivanja Vašingtonskog sporazuma kojim je dala podršku predsedniku, ali to nije bilo u formi i na način kako bi trebalo da bude, istakao je gost N1. Dodaje da vlada mora da utvrdi koji su okviri u kojima se vode pregovori, da odredi šefa delegacije, nakon čega šef i delegacija obaveštavaju Vladu o ishodu pregovora i da li je akt koji je zaključen u skladu sa ovlašćenjima te delegacije.

Kako kaže, u kontekstu zaključivanja međunarodnih ugovora mora se voditi računa da ta procedura bude učinjena na način koji ne bi doveo Srbiju u još teži položaj u međunarodnim odnosima. „Akti koje zaključuju šefovi država ili Vlada, a koji nemaju naznaku da se ti akti zaključuju ad referendum – uz naknadnu saglasnost nadležnih organa država o kojima je reč – mogu da obavezuju državu na međunarodnom planu, što znači, i ako je reč o aktima koji sa stanovišta unutrašnjeg ustavnog poretka nisu validni – oni mogu da predstavlaju obaveze za datu državu na međunarodnom planu“, objašnjava profesor.

Upitan može li se pred Ustavnim sudom postaviti pitanje ustavnosti tog eventualnog novog sporazuma, imajući u vidu da je Ustavni sud ranije odbacio zahtev za ocenu ustavnosti Brisleskog sporazuma, Marinković je podsetio da je do toga došlo jer je sud taj sporazum smatrao – pripremim aktom.

„Dakle ne smatrajući da je reč o međunarodnom ugovoru, između ostalog baš zato što nije bio potvrđen u proceduri koja je predviđena za potvrđivanje međunarodnih ugovora u našem pravnom sistemu. Istovremeno je Srbija ispunila sve obaveze koje je preuzela tim ugovorom i Ustavni sud je zapravo mogao da tretira taj akt kao međunarodni ugovor, s obzirom na to da su ga organi Srbije tako tretirali, ali on to nije učinio. Odatle mogu da zaključim da bi ovaj akt mogao da bude predmet ocene pred Ustavnim sudom ukoliko bi bio potvrđen na način koji naš pravni poredak priznaje. Ono što možemo sada da zaključimo o sadržini ugovora, jeste da je on po svojoj prirodi akt ustavotvornog karaktera. On sadrži rešenja koja odstupaju od odredaba našeg Ustava i traženje trajnog rešenja za status Kosova bi podrazumevalo zapravo postupak promene Ustava“, zaključio je profesor Tanasije Marinković.