Martić i Karadžić razgovaraju o ujedinjenju

„Tako bi se pokazalo da nešto činimo za Gligorova“, poručio je Frejžer. Tako bi se i dugotrajne misije vratile na Kosovu, Sandžak i u Vojvodinu. Frejžer je izvestio da ruski predstavnik Zotov nije mogao da dođe u Frankfurt, ali će umesto toga da ga brifuju nemački predstavnici u Bonu, istovremeno zapažajući da „Rusi neće praviti probleme“.

Američki diplomata se saglasio da sledeće nedelje otputuje u misiju u Beograd, da se sastane s Miloševićem i da se nastave dalji pregovori.

Pred odlazak, u Stejt departmentu i Savetu za nacionalnu bezbednost izričito je zatraženo da ta poseta ne bude javno najavljena ili objavljena.

Na tom sastanku je bio prisutan i bošnjački ministar spoljnih poslova Mohamed Šaćirbej. Ukazano je na stalno pogoršanje situacije u Bosni, a Frejžer je bio posebno zabrinut situacijom na aerodromu u Sarajevu, zbog čega je najavio da će „vazdušni udari biti neophodni“.

Ta poseta, završiće se, međutim, potpunim „provaljivanjem“ njene navodne diplomatske diskrecije.

Na sastanku međuagencijskog Komiteta za Bosnu i Hrvatsku održanog 16. maja, uoči Frejžerovog sastanka s Miloševićem, posumnjalo se da će „ova šargarepa za Miloševića da deluje“, jer i sam Frejžer je mislio da je plan na „dugom štapu“ što je i napisao državnom sekretaru Vorenu Kirstoferu.

Osim toga, očekivalo se protivljenje Leona Fuerta, koji je u Savetu za nacionalnu bezbednost bio zadužen za praćenje režima sankcija.

Frejžer i Milošević sastali su se u utorak, 16. maja i konferisali naredna tri dana. O tom razgovoru, Milošević je rekao: „Za nas ništa nisu značila obećanja o postepenom i nekom faznom skidanju sankcija.

Rekao sam mu da kanjon ne može da se preskoči troskokom, nego mora odjedom, ako želimo da ga pređeno.

Znao sam da, ukoliko to potraje, neko će već da izmisli razlog ili stvori uslove i razloge da nas ponovo ucenjuje“, dodajući da su „muslimanske zemlje želele su da rasporede svoje snage koje su bile u okviru mirovnih snaga UN, na područjima koje bi napustio UNPROFOR, ako se to nagoveštavalo“.

„Bila je to glupa ideja. Bili bi izmasakrirani ko mačići za tren oka“, rekao je Frejžeru.

Sledećeg dana, u sredu 17. maja nastavljeni su razgovori u Beogradu. Amerikanci su na svojim konsultacijama tih dana pokrenuli pitanje „obnove Miloševićevog imidža na zapadu“ i „učvršćivanja stave“ da SAD pregovaraju direktno s njim „kao centralnom ličnošću ovog mirovnog procesa“.

Razgovori s Miloševićem nastavljeni su uveče u Karađorđevu. Bilo je to nadvlačenje o uslovima priznanja Bosne i ukidanja sankcija. Milošević nije želeo da prizna Bosnu, a da se sankcije samo delom i uslovljeno povuku.

Frejžer se pravdao planom Kontakt grupe koje on ne može da izmeni.

„Predlog je da priznate Bosnu, da bi se ukinuo deo sankcija. Ostalo će biti ukinuto kada Karadžić i bosanski Srbi prihvate mirovni plan Kontakt grupe“, rekao je američki predstavnik.

Milošević je u pauzama nastojao da „opusti“ Frejžera, pa mu je govorio o svojim bankarskim danima kada je često putovao u Ameriku i koliko je Amerika za njega bila fascinantna zemlja.

Očekivao je da ponovo normalno putuje Amerikom i sklapa poslove sa američkim bankama i kompanijama. Zbog toga je i odbijao pretpostavljene strepnje da će da ih prevari, ukoliko sankcije budu odjednom ukinute. „Oni meni pričaju kako moraju da održavaju sankcije, jer je to navodno jedino sredstvo koje nas sprečava da ih prevarimo. Kako sam ja mogao da ih prevarim? Ako Amerika i Evropa odluče da ponovo uvedu sankcije, uvešće ih.“ Rekao sam im: „Vi kontrolišete svet, a ne Rusija ili Japan“, ubeđivao ga je Milošević. Opipljivijeg rezultata tog dana, međutim, nije bilo.

Narednog dana, u četvrtak 18. maja, Milošević i Frejžer su za doručkom razgovarali koliko je preuranjeno priznanje jugoslovenskih republika bilo tragična greška.

„Preuranjeno priznanje Hrvatske bila je jedna od najvećih tragedija 21. veka“, rekao je Frejžer.

„Priznanje Bosne je još veća tragedija. Kina je čekala dve godine da postane članica UN, a Bosna je to postala za dva minuta“, dodao je Milošević.

Frejžer je odgovorio.

„Brent Skoukroft je isto to rekao o raspadu Jugoslavije. Bio je do razlaz bez pravila koji međunarodna zajednica nije smela da dopusti. Predsednik Buš, sekretar Bejker i savetnik za nacionalnu bezbednost Skoukroft bili su zauzeti događajima u Zalivu i nisu mogli da ulete u novi sukob. Nemački ministar Genšer im je obećao da će to biti evropski problem kojim će oni da se bave.“

Milošević je ponovo pozvao Frejžera da postignu sporazum.

„Ja znam razmišljanja muslimanskih lidera i srpskih ekstremista na Palama. Muslimani žele da nas isprovociraju da uđemo u rat, kako bi NATO mogao da bombarduje Srbiju sa razlogom. U tu igru mi nećemo ući. Ludaci na Palama želili bi da potamane sve Muslimane. Potpredsednica Biljana Plavšić pre neki dan je rekla da oni žele samo još jednu bitku s Muslimanima, da završe s njima zauvek. Ja želim da tu atmosferu promenim i pretvorim u mir. Ako se sporazumemo o miru, biće svršeno sa Izetbegovićem i Karadžićem. Rat je njihov prijatelj, a mir neprijatelj. Mi moramo da ih zaustavimo.“

Miloševiću je uklanjanje sankcija na uvoz nafte bilo posebno važno.

„Nafta je simbolizovala sankcije. Cela Srbija, svaki seljak se suočavao s njima. Da ne govorimo o tome koliko su one uticale na nepravedno i nepošteno raslojavanje u našem društvu. Ni u jednoj drugoj zemlji nisu mogli da budu povlašćeni oni koji su kršili zakone i nešto ilegalno uvozili, ali to je za nas bilo pitanje opstanka i drugog izbora nije bilo“, rekao je Milošević tokom našeg razgovora.

On je to rekao Frejžeru na sledeći način: „Mi ne možemo da budemo i dalje žrtve lažnih izveštaja koje pišu diplomatske birokrate i novinarske lenštine. Ja ne mogu više da dozvolim da lažni posmatrači iza scene kreiraju lažna kršenja sankcija, koja će da da odlučuju o sudbini mog naroda.“

Uoči večere Milošević je podelio s Frejžerom tek pristigle informacije.

„Imam informacije da Martić i Karadžić razgovaraju ujedinjenju Krajine i Republike Srpske. Videću generala Mladića narednih dana. Karadžić želi da skloni Mladića. Zbog toga on kuje planove da se udruži s krajiškim Srbima. Karadžić bi tada bio predsednik, a Martić komandant. Martić bio bio vrhovni komandant udruženih armija. Ja sam preko posrednika poslao poruku Mladiću da dođe da se vidimo, jer ne mogu da ga zovem. Karadžić je ludak. Oni će zapaliti ceo Balkan, ukoliko brzo ne postignemo sporazum“, rekao je Milošević.

Nastavak u sutrašnjem broju