Menja li rat Rusije i Ukrajine situaciju u Srbiji

Koliko u martu 2020. činilo da je kampanja Aleksandra Vučića i Srpske napredne stanke izbačena iz koloseka, da će odlaganje izbora i uvođenje vanrednog stanja zbog pandemije, biti uvod u opšti slom Vučićeve vlasti.

Neko vreme izgledalo je da će rat protiv virusa koji je imao mnoge odlike oružanog sukoba, uključujući i skrivanje, odnosno ostanak ljudi kod kuće, zaista i da surva izbornu podršku Vučiću. Činilo se i da bojkot izbora koji je proglasila tadašnja koalicija Dragana Đilasa i Vuka Jeremića – Savez za Srbiju – odgovara raspoloženju ljudi. I da će oni svoje nakupljeno nezadovoljstvo zbog osujećenog dotadašnjeg „normalnog života“ izraziti podrškom opoziciji i masovnim izlaskom na ulice.

Sličan scenario se jeste odigrao na julskim demonstracijama 2020. nekoliko dana posle proglašenja izbornih rezultata, ali nikakvog stvarnog ugrožavanja pobede Vučićeve stranke tu nije bilo. Opozicija, sem svojih saopštenja i ponekog snimka, nije ponudila belodano mnoštvo dokaza da su ti izbori usled odsustva najvećeg dela opozicije, masovno pokradeni.

Niti su demonstranti, mahom mlađi, prihvatili lidere bojkot opozicije kao svoje.

Sada, dve godine kasnije, kada je splasla epidemija, a izbio krvavi rati između Rusije i Ukrajine, za koji niko nije siguran da li je početak Trećeg svetskog rata, Vučićevo manevrisanje je mnogo sigurnije nego 2020.

Pre dve godine njemu je trebalo izvesno, doduše kratko vreme, da preusmeri kampanju sa ranije zacrtane, na korona temu.

Prilagođeni su partijski skupovi sa klasičnih mitinga na nadrealno pakovanje paketa pomoći od strane SNS aktivista u velikoj sportskoj hali, na primer. Ali, ono što je najbitnije, Vučić je tada rizikovao sa zaokretom političkog kursa ka Kini.

Dočekivanje aviona kojima je dopremana medicinska pomoć iz Kine, nastupi sa ambasadorkom Čen Bo, slavljenje pošiljki kineskih vakcina, ponovljene izjave da je evropska solidarnost zatajila, sve je to bio opipljivi zaokret ka Istoku.

Za taj kurs ka Kini Vučić i njegova vlast nisu bili kažnjeni od strane Evropske unije i drugih zapadnih saveznika. Naprotiv, čak su taj primer sledili i neki drugi političari. Uprkos bojkotu izbora od strane proevropske opozicije, Vučićev legitimitet nije doveden u pitanje. Ostali su kritički tonovi, u vezi izbornog postupka i medija, ali bez suštinskog osporavanja.

Dve godine kasnije, Vučić je pak, primenio suprotno. Umesto i najmanjeg zaokreta, ostao je čvršće na poziciji na kojoj je bio i prethodnih deset godina svoje vlasti, a na kojoj je bila i prethodna vlast Demokratske stranke.

Ta pozicija je neupitna podrška teritorijalnoj celovitosti Ukrajine, uz politiku vojne neutralnosti i neuvođenja sankcija Rusiji „dok je to u interesu Srbije“. Na osnovu iskustva sa zbivanjima u Belorusiji u leto 2020. nakon izbora, proglašen je i moratorijum na održavanje vojnih vežbi sa stranim vojskama.

Bratoubilačk rat dva bliska slovenska naroda, sveopšte isključenje Rusije iz zapadne civlizacije, moguće slike strašnih razaranja i stradanja Ukrajinaca, sve te nezamislivo teške stvari će građani Srbije proživljavati u danima kampanje koji slede. I potiskivati time izbore kao sve manje bitne.

Biće prijemčivi za drugu vrstu poruka, a već pripremljene teme koje ih „gađaju“ – korona iako je već prošla, korupcija kao neprolazna, ekonomija kao uvek svemoćna, Kosovo i Republika Srpska kao otvoreno nacionalno pitanje – prestrojiće se. I kretaće se oko rata kao oko centralnog pitanja svih pitanja.

Vučiću, koji nastoji da se udalji od svoje SNS, i da izgradi pristup „predsednika svih građana“, koga je i početak rata zatekao kao jedinog u punom mandatu (budući da su parlamentarni izbori već raspisani, a Vlada i Skupština u tehničkom mandatu), sve to može da donese sigurnu pobedu u prvom izbornom krugu.

Opozicioni birači, biće sputani saznanjem da situacija može biti mnogo teža i gora, a posledice strašnije, od opstajanja jedne, po njima, loše vlasti.

Uz to, opoziciona kampanja počela je i tehnološki loše, i po predvidljivom, a traljavo odrađenom šablonu, na koje je prijemčivo jezgro antivučićevskih birača. To jezgro nije malo niti zanemarljivo. Ono u svakom trenutku broji oko milion glasova, gde najmanje polovina odlazi onome ko je trenutno opažen kao najjači Vučićev protivnik, dok se ostalo raspe, jer su glasači „olakšali dušu“ time što su zaokružili na listiću nekog ko nije Vučić.

Problem je bio i ostao kako taj milion ujediniti za istog kandidata, bez čega nema drugog predsedničkog kruga. S obzirom da se kao najjača u opoziciji opaža koalicija Ujedinjena Srbija, a i da je njen predsednički kandidat Zdravko Ponoš, general i bivši načelnik Generalštaba, to će ujedinjavanje sada biti još teže, mada ne i nemoguće. Jer, sada će se opozicionim podelama dodati i nova, koja zagovara razdvajanje onih koji su izričito antiratno opredeljenih, i koji vide u ukrajinskom narodu isključivu žrtvu, od onih kojima će osećanje bliskosti sa ruskim narodom, biti na prvom mestu.