„Mi profesori trujemo samo omladinu, a popovi ceo narod“

U Srbiji, za sada, nema zainteresovanih za objavljivanje knjige, koja se sigurno mnogima neće dopasti, zbog postavljanja prilično „nezgodnih“ pitanja, od toga kakav je Bog, ko je počinio prvobitni greh, da li je Isus bio kapitalista ili boljševik… Upitan otkud to da se on koga javnost vidi kao levičara, stručnjaka za političku ekonomiju i poljoprivredu interesuje za religiju, odgovara da svi imamo mnoštvo identiteta. „Kad sam u polju socijalne pravde, ja sam socijaldemokrat, kad sam kod ekonomske politike, ja sam kombinacija liberala i državnog intervencionizma, kad sam kod prosvete – ja sam za škole bez popova i ekskomunikaciju Bogoslovskog fakulteta sa Univerziteta u Beogradu. Imam još stotinu drugih identiteta. I najveći sam Srbin na svetu i niko nije veći od mene. A takvi su i svi ostali Srbi“, poručuje Veselinov.

* Imaginarnom popu u knjizi postavljate brojna pitanja i zaključujete da on uglavnom ništa ne zna. Znate li vi?

– Jedino što pop zasigurno zna je to da ništa ne zna. Ali za razliku od mene on zna ko sve zna – Bog. Ja egzistencijalno Bogu ne mogu da konkurišem, ali njegovoj ideologiji koja se zove religija mogu. Mene ne zanima da li Bog postoji, on meni ne smeta, ali mi avramističke religije daju malo informacija kako da studentima na svom predmetu Ekonomske ideologije savremenih verskih sistema objasnim kojom ekonomskom teorijom i politikom srpski vladika nadmašuje teoretičare privrednog razvoja i profesore Univerziteta. Ni ja se ne hvalim da mnogo znam, ali zasigurno znam šta pop ne zna. No, šteta od našeg obostranog neznanja nije jednaka – mi profesori trujemo samo omladinu, a popovi ceo narod.

* Vaša poruka je da tri monoteističke religije nemaju budućnost. Pišete da ne tvrdite da Bog ne postoji i da niste protiv religije.

– Pustinjske religije Bliskog istoka su same zatražile sekularni status u odnosu na državnu politiku još od V veka, kada najpre Kopti odustaju od apostolskog političkog i ekonomskog sistema Isusove družine. Od tada crkve ulaze u političku konkurenciju samo na pojedinačna pitanja. Pitajte popa u Patrijaršiji da li Crkva može sama da vodi društvo a da ne zavlada teokratskom tiranijom, on će ćutati. Ne može. Crkve danas parazitiraju na bezuspešnoj imitaciji humanista. Još uvek, recimo, zabranjuju međuverske brakove. Stoga je državni građanski brak osigurao ljubav nezavisno od vere. Nisam protiv religije, ali sam protiv nadmenosti vernika i klera da su oni konačne sudije o smislu ljudskog života i zasnovanosti zakona društva. Protiv sam autoritarnosti Crkve i njenih težnji ka monopolu na definiciju večnih istina i bilo kakvih istina. Takva je crkva perverzija religije i Abelardovog sholastičkog razuma.

* Imate zamerke i na evropsku politiku multikulturalizma? Sećam se da ste na predavanju u Novom Pazaru pre nekoliko godina dosta uznemirili neke „moje“ muslimane.

– Stvarno? Sitan sam ja da se bilo ko uznemiri zbog mojih stavova. Tako ni muslimani. Ja sam protiv verskog dogmatskog fundamentalizma i međuverskog terorizma. Protiv sam stava Kairske deklaracije islamskih zemalja iz 1990. godine da je zabranjeno napuštanje vere i prelazak iz jedne vere u drugu i da ljudska prava ne smeju biti šira od šerijatske stege Arapa i Persijanaca. Islam nije „prirodna vera“ kao što tvrdi Kairska deklaracija inače bi musliman bio ekološka kategorija kao rode i kamile. To Muhamed u Koranu nije rekao, a nisam na to naišao ni u Buharijevim hadisima. Nijedna vera nije „prirodna“ i svaka je vera promenljiva ideologija. Svako ima pravo da bira religiju ili da je odbaci i to jemči Univerzalna deklaracije o ljudskim pravima. Protiv sam saterivanja muslimanske emigracije u teritorijalna geta po gradovima Evrope, a jesam za politiku prožimanja i pozitivne asimilacije u evropski mozaik kultura. Evropa još ne nalazi uspešan model integracije vera i kultura bez razaranja integracionog tkiva države. Podržavam pravo svake zemlje da vodi imigracionu politiku, protiv samovolje bilo koga da u bilo koju zemlju uđe bez dozvole. Ne može gost u mom domu biti moj gospodar – to nisam ja kazao, već Luter u XVI veku. To se ne odnosi na izbeglištvo i politički azil. Odbacujem blasfemiju jer imam pravo da kažem da je Bog samoljubivi psihopata i sadista i osuđujem pokušaj Blerovih laburista da kazne karikature verskih proroka, odbacujem hristofobiju i islamofobiju i „verska osećanja“ kao pravo vernika na imunitet na kritiku vere i humoristično podrugivanje. Otkud Bogu pravo na imunitet na satiru? Toliko je uvredljiv i bespomoćan, toliko slabiji od nas ljudi. Daleko od toga da sam prvi rekao da je politika evropskog multikulturalizma propala, već Angela Merke. U stvari, rekao sam to pre nje, ali sa njenim snažnim glasom ne mogu da se merim.

* Ne štedite ni Svetog Savu. Ne smatrate ga za prosvetitelja.

– Sava je verski manastirski apologeta, on je izvanredni egzegetičar hrišćanske patristike i carigradske interpretacije Novog zaveta posle završenog ikonoborstva. Sa zadovoljstvom sam studirao sve njegove tekstove osim hagiografije o Stevanu Nemanji jer je taj spis nesnosni pristrasni panegirik ocu i ponovo sam se vraćao na njegovo remek delo „Žička beseda o pravoj veri“. Sava uopšte nije naučni prosvetitelji, nije ni teolog ali je odlični tumač tuđeg znanja, sjajan je kao verski katiheta. On nije osnivač škola i školstva već manastira. On nije opismenio ni svog oca Stevana Nemanju niti je opismenjavao omladinu za razliku od tadašnjih kraljeva u Evropi i katoličkih univerziteta. Beogradska propaganda je izgradila kip Stevana Nemanje ispred bivše železničke stanice u Beogradu gde drži hrisovulju Aleksija II o predaji Hilandara njemu kao raškom županu, ali ruskom vajaru nisu rekli da Stevan ne zna da čita i piše i da se krivudavom linijom potpisuje krstom. Sava nije originalni zakonopisac već sinkretičar grčkih tekstova. Nije utemeljivač države, nije znao za hinduistički i budistički pojam prosvetljenja. Sava nije ni književnik jer nije napisao nijedno književno ili versko-književno delo. Sava nije autor nikakve svetosavske doktrine koju su izmislili u XX veku Dimitrije  Najdanović, Justin Popović i Nikolaj Velimirović sa studentima Bogoslovije. Njih trojica pripisuju Savi da je tvorac njihove ratne politike Velike Srbije što on nije bio. Bio je hrišćanski osvajač i istrebitelj navodnih jeresi, bogumilske posebno. Nikada nije rekao da je Srbin, nikada nije upotrebio sintagmu srpske zemlje, nikada nije izgovorio termin pravoslavlje, nikada nije rekao da je arhiepiskop svih srpskih zemalja sem u jednom drskom falsifikatu njegovog jerusalimskog pisma igumanu Spiridonu nekoga iz Crkve u XX veku. Sava je klasični hrišćanski krstaš XIII veka i verski  šizmatik. Savindan koji su stvorili banatski Srbi 1734. godine je bio deo njihove političke taktike da od Beča izdejstvuju škole na srpskom jeziku, što su i dobijali.

* Šta znači vaša ocena da je „Srbijanac nadgospodar Srbima“? Zar nije obrnuto – Srbijom „gospodare“ Srbi rođeni ili poreklom van Srbije?

– Srbijanac je bio nadgospodar Srbima od 1918-1934. godine kada je Aleksandar I Karađorđević poveo politiku dominacije srbijanske vojne sile i beogradske buržoazije nad svim Jugoslovenima i Srbima izvan teritorije dotadašnje Kraljevine Srbije. Vrhunac njegove politike je neiskrena federalizacije zemlje na devet banovina iz 1929. i Izborni zakon iz 1931.godine. To ga je uništilo i razaralo Jugoslaviju. Od 1987. godine sa Miloševićevim prevratom Beograd, zbog ruiniranja spoljnjih Srba, postaje utočište za njih. Oni su zauzeli brojna mesta u državnoj administraciji, ali su se i odrekli ijekavice, nemaju svoju štampu i televiziju, ni zavičajnu biblioteku. Nije popularno u Beogradu izgovoriti na TV Dnevniku i radiju „dijete“ i „mlijeko“ umesto „dete“ i „mleko“. Režim uporno zanemaruje kulturno bogatstvo svih Srba u državi i svuda prikazuje Srbijanca sa šajkačom i konjičkim čakširama kao simbolom Srbije. To je srbijansko rasrbljavanje ne samo drugih Srba već i dekadencija stvarne šumadijske etnografije i folkora.

Srećan sam što sam doprineo rušenju Miloševića

Dragan Veselinov je bio narodni poslanik u skupštinama Srbije, SRJ i Državne zajednice SCG. Podseća da je njegova stranka jedina 1999.godine u Skupštini Srbije glasala protiv ulaska u rat sa NATO zbog Kosova. Bio je ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u vladi Zorana Đinđića od 2001-2003. godine, kada je zbog tragične saobraćajne nesreće, podneo ostavku. Na pitanje da li mu nedostaju politika i vlast, odgovara odrečno. „Samo to ne! Ali ne zaboravljam velike trenutke pobede nad Miloševićem i srećan sam da sam tome doprineo.“