Mićunović: Ideja demokratije ne umire tek tako

Žao mi je što ta stranka nema onaj polet koji je imala tada. Za trideset godina Demokratska stranka uradila je značajne stvari, pogotovo u prvom trenutku. I u ratnim godinama jednim trezvenim stavom, racionalnim uradila je dosta. Nažalost Demokratska stranka se nije najbolje snalazila na vlasti, a kasnije još gore u opoziciji. Valjda zato što se istrošio mehanizam – kaže za Danas Dragoljub Mićunović, prvi predsednik obnovljene (posle Drugog svetskog rata) Demokratske stranke.

Na pitanje da li se to demokratija vratila na sami početak, sagovornik Danasa kaže da ne zna gde je početak, ali da vidi gde je kraj.

„Ideja demokratije ne umire, međutim, tek tako. Demokratsku stranku bez mnogo mitova o stogodišnjem stažu treba ukloniti i doći će novi ljudi kojima je demokratija neka bliska vrednost. Obnoviće se. Znate demokratija je u krizi svuda u svetu i nismo mi nikakav izuzetak. Ali, ako demokratija bude imala prijatelja preživeće, a sad da li ona ima dovoljno iskrenih prijatelja ostaje da vidimo , napominje Mićunović za naš list.

Trećeg februara se navršava trideset jedna godina od osnivačke skupštine Demokratske stranke, kroz koju je prošao najveći broj intelektualaca.

DS je bila i ostala rasadnik političkih lidera, ali je iznedrila i sedamnaest novih stranaka.

A sve je počelo u decembru 1989, u prostorijama Udruženja književnika Srbije u Francuskoj ulici br 7.

To mesto je odabrano jer je jedan od osnivača, Miodrag Perišić, bio glavni urednik lista „Književne novine“, glasila Udruženja književnika, a Dušan Vukajlović kao sekretar Udruženja imao je ključeve i mogao je da obezbedi prostoriju za sastanak.

Tu je održan sastanak osnivača na kome je formulisano „Pismo o namerama“, koje govori o obnovi DS.

A onda je 3. februara 1990. godine održana osnivačka skupština, a za prvog predsednika izabran je Dragoljub Mićunović.

Stranka je registrovana u Tuzli marta 1990. godine, jer u Srbiji nije postojao zakon o višestranačju, a u Bosni već jeste.

Osnivači su: Dragoljub Mićunović, Zoran Đinđić, Borislav Pekić, Vojislav Koštunica, Radoslav Stojanović, Gojko Đogo, Kosta Čavoški, Marko Janković, Milovan Danojlić, Vladimir Gligorov, Miodrag Perišić, Slobodan Inić i Dušan Vukajlović.

„Gojko Đogo je radio u Domu omladine i on nam je obezbedio prostorije za Osnivačku skupštinu 3. februara 1990. Došla je masa naših i stranih novinara. Rekao sam: pozivam vlasti da nas uhapse pošto svesno činimo krivično delo, ne poštujući Krivični zakonik. Ako nam sudite, mi ćemo se pozivati na Povelju UN o slobodama govora i pravima na udruživanje, koju je ratifikovala Jugoslavija. Bilo je velikih sporenja u Socijalističkom savezu, većina je bila za to da nas uhapse, ali mislim da nas je spasao i Čaušesku, kome je rumunski narod okrenuo leđa. I onda su se u Srbiji mnogi ućutali i nisu nas dirali. Za predsednika su predložili mene. Za potpredsednika su bila dva kandidata: Gojko Đogo i Rade Stojanović. Onda je Đogo rekao: ‘Odričem se kandidature, potpredsednik treba da bude Pekić, on je veći pisac nego ja.’ I Pekić je izabran za potpredsednika“, ispričao je o osnivačkim danima DS-a u jednoj od ranijih ispovesti Mićunović.