Milan St. Protić: Ne radi se više ni o Kosovu ni o opstanku Srba na Kosovu, nego o opstanku ove zemlje i naroda

Upitan kako nova realnost u svetu, nastala od ukrajinskog rata, određuju poziciju Srbije u odnosu na kosovski problem, on je u serijalu Kvaka 23 odgovorio da je Kosovo do izbijanja tog sukoba bilo lokalni problem, ali da je sada deo globalne kontroverze između Zapada i Ruske Federacije.

„Zato je rešenje tog pitanja ili nerešenje, sve zavisi iz čijeg ugla se gleda, danas mnogo značajnije nego što je bilo u prošlosti. Otuda se međunarodni činioci, i ovi zapadni koje vidimo na sceni i ovi ruski koji deluju iz potaje, toliko ozbiljno i prilježno tim pitanjem bave“, smatra Protić.

Na opasku da u procesu ubrzanog rešavanja problema Kosova glavnu ulogu preuzimaju Amerikanci, on je u razgovoru sa Zoranom Sekulićem primetio da Sjedinjene Države, na način sličan kao u vreme Dejtona, pokušavaju da pristupe kosovskom pitanju, ali nije preterani optimista da će to ići tako lako.

„Očigledno je da su oni smislili da stolicu UN ili bar članstvo u nekim važnim međunarodnim organizacijama za Kosovo obezbede tako što će se Srbima dati ta takozvana zajednica srpskih opština i da će se na tome stvar bar delimično razrešiti“, protumačio je Protić.

Njemu je „još od Briselskog sporazuma to delovalo prilično glupo, jer nije video, a ne vidi ni danas, koji je istinski interes Srba na Kosovu i kako će se njihov život zaista popraviti ukoliko jedna takva zajednica bude bila formirana“.

„Da ne govorim o tome da sledeći korak vrlo lako može biti zahtev za zajednicu albanskih opština u Srbiji“, ukazao je on i naglasio da je „pitanje Kosova, sa stanovišta Srbije i njenih interesa, trebalo vezati za evropske integracije i tu tražiti rešenje“.

Za Srbiju glavni sagovornik i pregovarač treba da bude EU, sa Amerikancima u sekundarnoj ulozi, a ne predstavnici Albanaca sa Kosova, ocenio je Protić, svestan da je usamljen u tom mišljenju, ali i ubeđen da će budućnost pokazati da je u pravu.

Odvajajući pitanje Kosova od evropskih integracija, dodao je on, ova vlast je sebi vezala ruke i sada kusa tu kašu koju je sama zakuvala još 2013. godine.

Prosta je činjenica da Srbi na Kosovu žive okruženi albanskom većinom i da tamo predstavljaju veoma raštrkanu manjinu. Ako žele da ostanu da žive tamo, oni sa tom realnošću moraju da se pomire. Svako drugo rešenje praktično ne postoji, osim iseljavanja, uveren je Protić.

Izlazak Srba iz institucija njemu izgleda kao „najava iseljavanja“, kao poruka da „mi ne želimo da živimo u toj sredini i u političkim i ukupnim uslovima koji tamo važe“.

„I stoga je jedini zaključak – mi hoćemo napolje“, protumačio je Protić, koji ideju razgraničenja smatra suludom, „jer bi se isto to pitanje otvorilo na jugu Srbije a onda bi nam ta politika presela, kao što nam je presela ova iz Briselskog sporazuma“.

Kako je ocenio, „ne radi se više o Kosovu, ne radi se ni o opstanku Srba na Kosovu, radi se o opstanku ove zemlje i ovoga naroda“.

„Punopravno članstvo Srbije u EU treba da bude naš primarni cilj. U odnosu na taj cilj i na taj interes treba da se uklopi i naša politika prema Kosovu“, poručio je Protić.

Kako je podsetio, i druge zemlje su primane u EU mimo reda i ispunjavanja svih zahteva i uslova, pa Srbija ne bi bila nikakav izuzetak.

On nemačko-francuski predlog razume kao ponudu „minimum za minimum, vi minimalno, i mi ćemo minimalno“.

„Kada su Evropljani shvatili da više od toga ne može, onda su napravili jedan takav predlog. Pitanje je da li je i on ostvariv ili nije, ali je svakako minimalan“, tvrdi Protić.

„Od Srbije se traži minimalno, Srbiji se nudi minimalno“, ponovio je on i ocenio da „to što je tu navedeno ako je tako, a pretpostavlja da jeste i liči na Evropljane – to nije ništa“.

Na pitanje šta onda vidi kao „maksimum za maksimum“, Protić je odgovorio da bi to bilo punopravno članstvo Srbije u EU za stolicu Kosova u UN.

Prema njegovom mišljenju, „u tom slučaju svi dobijaju – Kosovo dobija ono što je za njih primarno u ovom trenutku, Srbija dobija ono što je njen dugoročan cilj, a Evropljani dobijaju to da su rešili jedno veliko pitanje bez podrške drugih i to na zaista evropski način“.

Za to, međutim, nije bila dovoljno hrabra ni prethodna vlast, a ni ona od 5. oktobra, dok je ova od toga miljama daleko. Na moju veliku žalost i na veliku štetu ove zemlje i ovoga naroda, rekao je Protić.

Kako je predvideo, „pitaćemo se za 20,i 30 ili 50 godina gde smo i šta smo i onda će da se rone suze, ali se bojim da će biti kasno, ako i sad nije“.

„To shvatanje nacionalnog interesa na temelju one stare nemačke parole krvi i tla, u našem modernom rečniku genoma i teritorije“, ukazao je Protić, „do te mere je kratkovido i kratkotalasno da ignoriše i negira istinske interese ove zemlje i ovog naroda“.

Upitan da li su mržnja i netolerancija endemske pojave ovog podneblja ili su indukovane za potrebe očuvanja vlasti, on je ocenio da u narodima Balkana postoji potisnuta patologija koja vuče korene iz Drugog svetskog rata, možda i nešto ranije.

Nju je lako zloupotrebiti, izmanipulisati i okrenuti jedan narod protiv drugog, ukazao je Protić i konstatovao da tome samo doprinose neuspesi i porazi koje je Srbija doživela proteklih decenija.

Kada se pojavi vlast koja je spremna da upotrebi sva raspoloživa sredstva kako bi upravo ta patološka osećanja kod naroda probudila, onda posledice vidimo kao na dlanu.

Protić smatra i da se desnica u Srbiji pojavila kao posledica „aktuelnog režima, pa se povremeno ritne i u odnosu na taj režim“, ali da u dobroj meri ona stoji kao neko strašilo pred Zapadom.

S druge strane, kako je ocenio, prećutni je ili skriveni partner vlasti, jer se u mnogo čemu, ako ne u svim političkim pogledima, onda svakako u mentalitetu, vidi prilična sličnost između vladajuće stranke i njenog prvog čoveka i desničarskih organizacija u Srbiji.

„Svi oni imaju svog sponzora u Moskvi i to su vrata pakla koja je otvorio ovaj režim“, upozorio je Protić i konstatovao da je „ovo što se danas događa samo posledica dugotrajnog procesa povezivanja ili podmetanja Srbije u gvozdeni zagrljaj današnje Moskve“.

Srbija je sama sebe dovela u poziciju taoca. U Moskvi nema te fleksibilnosti, tolerancije, takta i strpljenja, kao što ih ima na Zapadu. Tamo kad pristanete da budete poluga u njihovim rukama, više mrdanja nema, objasnio je Protić.

Na delu je samo nova faza neosovjetizacije Rusije, koja ovde radi na nekoliko nivoa. Jedan je prema vlasti, drugi preko ovih pod navodnicima desničarskih organizacija, a treći je preko određenih službi u kojima takođe imaju svoje ljude, naglasio je on i precirao da „tu računa i medije“.

Upitan zašto dobar deo javnosti u Srbiji od početka ruske invazije na Ukrajinu navija za agresora, Protić je odgovorio da su razlozi ideološke prirode, ali i da zbog „svih tih poraza i poniženja koje smo doživeli, i kao narod i kao država u proteklih 30 godina, navijamo za jačeg, ne navijamo za slabijeg“.

Kako je obrazložio, „mislimo da će pobeda Rusije doneti neku novu sliku sveta u kojoj će ti naši porazi i ta naša poniženja biti izbrisani, nesvesni koliko mi sami nosimo odgovornost za to u kakvo smo stanje sebe doveli“.

Upitan da li je u ovom okolnostima promena u Srbiji uopšte moguća, on je priznao da je, kao istoričar, loš prognozer, ali i da je, uz sve ograde, veoma skeptičan u pogledu bilo kakve suštinske promene, i u spoljašnjoj politici i nacionalnoj politici i unutrašnjoj politici u Srbiji.

„Bojim se da ova zemlja klizi u diktaturu i da smo svedoci, gotovo iz dana u dan, da se sistematski i namerno, iz ubeđenja, guši i to malo sloboda što ih ima“, ukazao je Protić.

On ne vidi nikoga ko je dovoljno sposoban, hrabar i pametan da se tome suprotstavi, ili takvih ima toliko malo da je njihova borba osuđena na neuspeh.