Milan St. Protić: Situacija u Srbiji asocira na rane devedesete

Srbija nije evoluirala za ovih 30 godina, ukazao je on u serijalu Kvaka 23 i konstatovao da je ovde „neprihvatljiva ideja demokratije, različitosti, tolerancije, drugačijeg mišljenja i ponašanja, što svaka vlast, ponajpre Miloševićeva i ova sada, zloupotrebljavaju, odlazeći u krajnost“.

Ovde se stvari farsično ponavljaju, ekstremni desničari „guslaju“ o Kosovu, na šta su se zaklinjali i poslanici u Skupštini, zatim mržnji prema migrantima, manjinama i drugim balkanskim narodima, predočio je Protić u razgovoru sa novinarkom Danicom Vučenić.

Njega situacija u Srbiji asocira na „rane devedesete kada smo praktično imali jednopartijski sistem, sa jednopartijskom Skupštinom, čak i posle prvih izbora 1990. godine i desničare po ulicama koji su razbijali mitinge demokratske opozicije“.

Tada su desničari, odnosno tadašnja Srpska radikalna stranka (SRS), bili „omiljena opozicija, sa kojom je režim Miloševića vodio i dijalog“, kao što sada predsednik Srbije želi dijalog sa desničarima, uporedio je Protić.

Osvrćući se na konstatacije u javnosti o fašizaciji, Protić je rekao da „niko ne zna šta donosi budućnost i da ništa nije isključeno“, pa ni zaoštravanje u odnosu na opoziciju, ukoliko ona ojača.

Primetio je, međutim, kako desničarske grupe „udaraju u mete koje su za režim nevažne, ne ugrožavaju ga i ne dotiču njegove glavne poluge“.

„Sa stanovišta humanosti, tolerancije, razumevanja, demokratskih sloboda, to je strašno, ali oni udaraju, kao da su teledirigovani, u periferna pitanja po režim“, objasnio je Protić.

Misli na izložbu karikatura ili manifestaciju koja traje godinama i koja „nikoga ni na koji način ne ugrožava i koja nikakve veze nema sa tim kakav će sutra biti status Kosova“ i skreće pažnju na to da „ekstremisti uvek napadaju slabije, nastupaju u hordama, kao bezimena anonimna gomila i čopor“.

Upitan zašto policija i tužilaštvo ne reaguju, ako ekstremisti nisu opasnost po režim, Protić je odgovorio da se „ne seća da su te dve insititucije ikada delovale nepristrasno“, podsetivši da su jedva 2011. i 2012 zabranjene dve organizacije, „ali da se nikada nije stiglo do navijačkih grupa“.

Kako je obrazložio, „mi ovde imamo problem sa tim što iza tih grupa, koje nisu spontane grupe frustriranih ljudi zbog ukupne situacije, korone, bede i sirotinje, stoji neka mračna ruka koja manipuliše tim ljudima i idejama koje promovišu“.

Na pitanje kako razume najavu predsednika Srbije da će razgovarati desničarima, jer je zabrinut zbog njihovih svetonazora, Protić je uzvratio kako bi, da je ciničan, mogao da odgovori da se Aleksandar Vučić „najbolje oseća u društvu istomišljenika“.

Priznaje, međutim, da nemogućnost opozicije da se pojavi kao „politički činilac otvara prostor za delovanje takvih ekstremnih i suštinski marginalnih grupa“.

Protić ne vidi razlog da se razgovara sa ekstremnim grupama, jer teme koje se odnose na demokratiju ili demokratske izbore nisu teme koje te grupe zanimaju, pošto bi njih, „eventualno, zanimalo da pričaju o tome kako će se vratiti na Kosovo ili kako da se uđe u novi rat, u kome će da ginu deca, ali ne njihova“.

Prema njegovom stavu, „problem je dublji od dezavuisanja opozicije, ovde je problem u dezavuisanju demokratije, koja je vrlo osetljiva biljka i nema moć da se brani, jer kada bi se branila negirala bi svoju suštinu“.

On smatra da „vlast demokratiju ne ceni i mi smo već duboko zagazili u političku krizu, čega je potvrda i raspisivanje izbora za godinu i po dana, jer je jednostranački parlament neodrživ“

Komentarišući mogućnost da predsednik parlamenta Ivica Dačić otvori prostor ka opoziciji i dijalogu sa njom, Protić je rekao da „ne veruje da Srbija ima ikakve šanse da ikada postane istinski demokratska država ako je spala na to da predsednik SPS uvodi dijalog i bude medijator između vlastodržaca i opozicije“.

Podsetio je da je Socijalistička partija Srbija (SPS) tri puta tokom devedesetih negirala izbornu volju građana, napravila „TV Bastilju i nasilje 9. marta 1991. godine“.

Kao jedan od nekadašnjih lidera Demokratske opozicije Srbije, on ne veruje ni da se do fer i poštenih izbora u Srbiji u ovim okolnostima može doći dijalogom, već samo „ako neko izvrši dovoljno jak pritisak na vlast da prihvati temeljne uslove za fer izbornu utakmicu“.

Prema njegovim rečima, taj pritisak može da dođe sa ulice, kao građanska neposlušnost, i kao pritisak sa Zapada, najverovatnije u kombinaciji ta dva faktora.

Uveren je da vlasti ne razumeju „koliko su demokratija i ravnopravnost u izbornoj utakmici u njihovom interesu“, jer su „toliko opijeni vlašću da misle da će vladati večno“

To im je cilj i smisao bavljenja politikom, ocenio je Protić, ali je upozorio da se „onaj ko ne veruje u demokratiju, pre ili kasnije, saplete o svoju iluziju i zabludu“.