Milan St. Protić: Očekivano je da studenti budu sumnjičavi u odnosu na opozicione stranke

Govoreći o studentskoj pobuni za N1, St. Protić kaže da će „biti vrlo bitno kako će se sve ovo okončati“.

„I taj kraj ovih fenomenalnih događaja kojima svedočimo će u istoriji obeležiti ove dane, jer je istorija nemilosrdna, ona meri aršinima koji nisu sentimentalni. Mi koji smo protagonisti, učesnici, posmatrači, mi na to gledamo iz ugla svog subjektivnog doživljaja, ali buduće generacije i budući istoričari će na to gledati više na osnovu rezultata, nego na osnovu pobuda“, kaže on.

Osvrnuo se i na opštu podršku studentima.

„Za sada to ne vidimo u dovoljnoj meri, vidimo u tragovima, ali ne u onom zamahu koji je neophodan kako bi se ovaj režim ozbiljno uzdrmao. Mislim da još sindikati deluju sindikalno i odvojeno od ukupnog raspoloženja, to jest neraspoloženja u Srbiji, pregovaraju sa predstavnicima Vlade o svojim sindikalnim zahtevima. Oni su najbliži studentima, prosvetari i studenti su dve strane jedne medalje“, kaže on.

Prirodno je, dodaje, da „studenti u svojim nastavnicima vide ohrabrenje, od njih očekuju podršku“.

„To im je bitno, to ponavljaju, a sa druge strane, prosvetari ovi stariji još nekako oklevaju. I profesori univerziteta po Srbiji, ima ih koji su hrabri, kapa dole, od prvog dana u istaknutim redovima. Ali ogromna većina nastavnog kadra, prema mom mišljenju, nije aktivna. Jedna je stvar podrška na rečima, a druga da stanete sa studentima u borbi koju vode“, smatra on.

Ističe da bi i svi drugi morali da krenu tim stopama.

„Poljoprivrednici su tu najaktivniji uvek bili i oni hrabri ljudi što se bore protiv kopanja litijuma. U prvom trenutku su shvatili o čemu se radi, i stali su zajedno sa studentima, podmetnuli leđa, njima alal vera. Najviše mi pada u oči i najviše me brine ovoliki stepen neaktivnosti opozicionih stranaka i lidera. Sada imam grižu savesti jer sam ih nahvalio pre nekoliko nedelja posle protesta ispred suda u Novom Sadu. Podelio sam im komplimente, a sada ih čujemo sporadično, niti imaju plan, niti su preduzeli neke korake. Bez toga, bojim se da nećemo ostvariti ono što želimo“, kaže on.

Uloga opozicije je, kaže, „da predvodi političke procese“.

„Da predstavlja narodne interese, kad nje nema, kad nije u prvom redu, kad nije ona ta koja prima i uzvraća najjači udarac, onda to izgleda nedorečeno, da ne kažem obezglavljeno. Studenti su pokrenuli ogroman talas, koji ranije nije bio moguć, napravili su raspoloženje i atmosferu u kojoj bi opozicija mogla da bude veoma kategorična. Prvo da istupi iz parlamenta demonstrativno, i onda u sklopu te obustave rada da njihova obustava bude prva. To je prva tačka, ne samo nedolazak u parlament, sabotiranje sednica parlamenta, nego istupanje iz parlamenta, ostavke na mesta narodnih poslanika i pravo na ulicu. Bila bi poruka i ohrabrenje drugima, evo ako smo mi istupili iz parlamenta i podneli ostavke, onda je to pravac kojim bi trebalo da ide“, kaže St. Protić.

Dodaje da je zahtev „ostavka predsednika Srbije kao najodgovornijeg“.

„Svima je jasno da je on najodgovorniji za ono što se dogodilo u Novom Sadu, da li je to moguće dokazati ili ne. Pričam o političkoj odogovornosti, ali mislim da tu ima više od toga. On je taj koji je to naređivao, on je tim ljudima sedeo za vratom i terao da se završi što brže. Ali u autokratijama, uvek je autokrata prvi i najkrivlji, i onda pravo u njega. Moj druže, podnesi ostavku, jer ti si kriv za to što se dogodilo, ceo taj projekat je tvoj, svi ti ljudi su tvoj izbor, nisu moj, svi to znamo. I ti znaš, samo se praviš lud, pereš ruke od svega… Neće više moći, jer mi upiremo prstom u tebe, tebi u lice, da vidimo šta ćeš ti da uradiš“, kaže on.

Govoreći o opoziciji, kaže da mu se čini da su „suviše uobrazili da se bave politikom i da se u Srbiji zaista vodi politika“.

„Da funkcionišu institucije, da su oni sad neki narodni poslanici, da se u toj Skupštini kao nešto dešava, da oni podnose neke zahteve… Od tog posla nema ništa, to je od početka bilo jasno da je farsa, kao što su izbori farsa, pa i parlament koji je proistekao iz tih izbora ne može da valja ništa. Onda su kao Alisa u zemlji čuda, s jedne strane se stalno iščuđavaju šta je sve ovaj režim spreman da uradi, a s druge strane u tome učestvuju“, kaže on.

Ističe da je „sasvim očekivano i prirodno da studenti budu sumnjičavi u odnosu na opozicione stranke i lidere“.
„Svojim ponašanjem nisu dovoljno jasno dali na znanje da su spremni da idu bar onoliko daleko koliko idu studenti. Ako su studenti blokirali univerzitet, klinci od 20 godina, i ne boje se ničega, idu pred institucije, trpe pretnje, ucene, batine, javno blaćenje, i na to se ne obaziru… Pa čekajte, trebalo bi opozicionari da budu spremni na deset puta veće rizike od ovih koje ovi mladi ljudi tako ležerno prihvataju“, kaže.

Dodaje da je „direktan uspeh studentskih protesta i blokada i najveće dostignuće što su otvorili političku scenu Srbije“.

„Promenili su atmosferu za 180 stepeni, uspeli su da pokrenu i one koji su slepo glasali i podržavali aktuelnu vlast, ne razumevajući šta rade. Sada se odjedanput to otvorilo, opozicija je dobila kao na srebrnom poslužavniku atmosferu u kojoj bi mogla da deluje veoma ubedljivo i uspešno, ali to još ne vidimo. Sa druge strane, opozicija mora da napravi korak ka studentima. To ne znači da im priđe na direktan način, ali mora da kod njih stekne autoritet. Mora svojim govorom, ponašanjem da stekne poverenje tih ljudi. Šta je Gorana Ješića vratilo u fokus – jedan potez hrabrog čoveka koji se suprotstavio policajcu u civilu da bi zaštitio dvoje studenata. Jesmo li to videli u Beogradu? Ta deca nisu pojma imala ko je Goran Ješić pre toga“, kaže on.
Osvrnuo se i na navode vlasti o „otcepljenju Vojvodine“ i rekao da smo to „slušali još iz Miloševićevog vremena“.

„Kad god se pokrene nešto oni mašu tim nacionalnim barjakom, na tako bljutav i neiskren način. Koliko puta su nas optuživali da smo mi izdajnici, oni razbiše sve živo i uništiše sve živo, nema šta više da rušimo, pošto se njima i nadstrešnice ruše i ubijaju ljude ni krive ni dužne. O tome u kakvoj će pokrajini ili autonomiji da žive građani Vojvodine imaju prava da odluče građani Vojvodine, kao što bi to pravo morali da imaju i građani Srbije“, kaže on.

Za kraj je prokomentarisao američke sankcije NIS.

„Dosta je to jednostavno. Američki stav je jasan, nije dosledan, ali je jasan. Istovremeno bi hteli da odvoje Srbiju od ruskog uticaja, a i da osnaže aktuelni režim, jer im je najpouzdaniji i najsigurniji oslonac. Tako je sve do Rambujea bilo sa Miloševićem. U toj jednačini je nepoznata ponašanje i stav Rusije prema situaciji i kako će ona na to reagovati, kakve će biti posledice ruskog stava, da li će prihvatiti mirno da Srbija otkupi i nacionalizuje taj deo koji je u ruskom vlasništvu, kako će se to reperkutovati na snabdevanje gasom. Moglo je da se pretpostavi da će do toga jednog trenutka doći. Ovo je u stvari sada indirektno određivanje Srbije prema sankcijama uvedenim Rusiji, ovim će se Srbija priključiti onima koji prema Rusiji primenjuju sankcije. Za Amerikance to formalno ne znači ništa, njima je bitno ono što je suštinsko“, kaže St. Protić.