Milica Đurđević Stamenkovski: Odgovor Kosovske devojke

„U talasima tekstova, reportaža i karikatura kojima se javnost zapljuskuje ovih sedmica, a u kojima je moja malenkost osnovni motiv ili da budemo precizni – meta, po naslovu ne i po sadržaju izdvojio se tekst “Ljubav kosovske devojke”, objavljen na portalu N1.

Kao što obično biva iz ovog dela javnosti, motiv iz srpske narodne tradicije uzet je, ne radi iskazivanja inspiracije, već lične ili političke indignacije – prema političkim i ideološkim protivnicima, ili što je najčešće slučaj – prema samoj tradiciji. Otuda se tako olako i koriste simboli koji znače mnogo, da se ispod njih napiše malo.

S obzirom na to da Kosovska devojka u našem narodu predstavlja najpoznatiji alegorijski izraz za ljubav i brigu prema bližnjima, poređenje ne odbacujem. Ne zato što imam neskroman doživljaj sebe same, već zato što se i moje i ime jednog uzvišenog motiva, pakuje u satiričnom tekstu, u kojem se ne poštuje ni devojka, ni žena.

Nije prosto ali je jednostavno: ono čega se vi stidite, ja se ponosim. A očigledno je i obratno: ono čime se vi ponosite, ja bih se stidela. I ta razlika je jasna. Razlike, međutim, ne bi trebalo da nas skreću sa vrednosti koje predstavlja Kosovska devojka, a koje sadrži i Božja zapovest ili naslov Remarkovog romana: Ljubi bližnjeg svog. Znam da je prvo što je većina vas pomislila nakon ove rečenice “O, ona je pored srpskih narodnih pesama i Njegoša, čitala i Remarka”. I time dajete koristan prilog demonstraciji ličnih i kolektivnih predrasuda, na osnovu kojih kasnije pišete političke tekstove i moralne i kulturološke presude.

Nisam iznenađena što je i u ovoj kolumni, kao i u mnogim drugim, izostala osuda prostačkih komentara, vulgarnih izraza i ženomrzačkih aluzija, koje danima ekstremistička manjina slobodno piše na stranicama medija za koje piše i autor teksta. Štaviše, deluje da ste na istom koloseku, samo vozite različitom brzinom, misleći da ćete time da prevarite “radar”.

Nisam iznenađena iako ste najgrlatiji u odbrani liberalnih sloboda i prava žena. Nisam, jer sam svesna da za vas prvo predstavljam desničarku, pa tek onda, i to možda, ženu. I ne zahtevam bolji status i tretman od onog koji imaju građani čije proteste, za razliku od svih ostalih, redovno nazivate “protestima desničara”, kao da oni nisu građani. Ili jesu, ali drugog ili trećeg reda. Ipak, zbog činjenice da sam supruga i majka, zbog ovakvih tekstova i komentara, moralo bi da vas bude makar malo sramota. I dobro je ako jeste, jer bi to značilo da kućno vaspitanje niste u potpunosti odbacili.

Dalje, nisam tražila bolji status ni u prepričavanom Utisku (čitaj: pritisku) nedelje, tokom kojem sam polemisala sa dva sagovornika, dok je voditeljka uporno pokušavala da me zaustavi, a neko bi rekao i ućutka. Nisam, jer znam da je to činila iz najboljih namera – da zaštiti dva muškarca od polemike sa jednom ženom. Dakle, ništa od toga nije me iznenadilo osim jednog fenomena.

Iznenađena sam vašim iznenađenjem. Zašto vas moje izjave sada iznenađuju? Zar me niste dve godine sumnjičili da sam “Vučićeva opozicija”? Kako je moguće da ste moj minuli rad nazivali “duplim pasovima sa režimom” i slično, a sada taj isti rad retroaktivno karakterišete kao „ultra opozicioni“?

Pretpostavljam da ste nemaravali da me “uhvatite” u kontradiktornostima, ali kao što vidite, kontradiktorni ste isključivo vi. Napadate me iz svih rubrika, političkih, kolumnističkih, zabavnih, čak i muzičkih, odlazite u moj rodni kraj da radite specijalnu reportažu, pa sa tim u vezi želim da podelim jedno pitanje koje vam uporno postavljaju vaši pratioci, a moji kritičari: Zašto vam je Milica Đurđević toliko važna?

Na kraju teksta, čitaocima sam dužna jedno objašnjenje. Obraćala sam se množini, zato što danas i neki naši bivši saborci sa desne strane ulice, sve češće koriste prvo lice množine, kada govore o sebi i probriselskoj javnosti. Namera mi je bila samo da tu novoformiranu množinu uvažim.

Na prozivke o mojoj “radikalskoj dalekoj prošlosti” i “opozicionoj bliskoj prošlosti”, mogu da kažem samo da kod mene te vrste prošlosti nema. Sva zalaganja su u sadašnjosti, a dok se borimo za budućnost, neka o njima sudi istorija. Ne mogu ponuditi tipičan zaključak “razumećete vi ovo nekad”, jer možda nećete nikad.

Ne znam šta će biti sa Srbijom, i da li je ona kao u našim pokličima bezuslovno večna ali znam da će biti, ako joj deca budu verna.

Iskrena uvek, vaša nikad, Zavetnica“