Miloš Jovanović: Ne bih glasao za Mariniku Tepić kao ni ona za mene

Ovako Miloš Jovanović, predsednik Demokratske stranke Srbije, koji nastupa kao predsednički kandidat koalicije DSS-POKS na izborima 3. aprila, odgovara na pitanje Danasa da li on ima neke nalaze i podatke iz istraživanja kako stoji njegova predsednička kandidatura i da li će ona povući Vašu koaliciju DSS-POKS preko izbornog praga u Narodnu skupštinu i parlament Beograda.

* Niste sjajno prošli na izborima u dve opštine nedavno, u jednoj ste preskočili cenzus, u drugoj niste. Da li ste izvukli neke pouke da možete bolje da vodite kampanju?

– Svako ko poznaje politiku u Srbiji zna da lokalni izbori ni u kom slučaju nisu merodavni. Uspeh zavisi od mnogo okolnosti lokalnog karaktera. Mi smo naš cilj postigli u Mionici a u Zaječaru smo krenuli od nule s ciljem da spremimo ljude za ono što nas čeka 3. aprila. Naravno, bilo bi bolje da smo i tu prešli izborni prag ali objektivno takav ishod nismo očekivali.

* Vrlo ste kritični prema takozvanoj bojkot opoziciji, da li Vam je ona veći protivnik nego vladajuća koalicija SNS-SPS?

– Nisam kritičan prema takozvanoj bojkot opoziciji. Zapravo, da budem precizan, izuzetno sam kritičan prema tom delu opozicije ali tu kritiku ne iznosim u javnost jer opozicija, kakva god bila, nema odgovornost za vođenje države već odgovornost ima vlast. Tačno je samo da sam ponekad bio primoran da odgovaram na napade. A i tada sam se suzdržavao jer mi nikada nije bio blizak taj način političke borbe koji je kod nas postao običaj a koji se sastoji u tome da napadate drugog umesto da pričate o sebi i o tome kako vidite zemlju danas i u budućnosti. Ja recimo nikada nisam otišao u televizijsku emisiju sa idejom da napadnem drugog sagovornika već da argumentovano raspravljam o nekoj temi i iznesem svoje stavove. Ali čini mi se da se sposobnost za argumentovanu raspravu izgubila, što zbog oskudnog znanja jednih i drugih što zbog ušančenosti tih istih – jednih i drugih.

A inače sam potpuno svestan koliko smo i kao koalicija i ja lično neomiljeni (da se blago izrazim) u delu opozicije koji pominjete. Naša politička pozicija jeste u mnogo čemu specifična u odnosu na pojednostavljenu crno belu sliku koju iz lejnosti i delimično gluposti serviraju jedni i drugi. Kada smatrate da se nacija i demokratija moraju baštiniti i neminovno ići uporedo, onda niste po volji ni Aleksandru Vučiću, koji za demokratiju nema sluha, ali ni briselskoj opoziciji, koja, čini mi se, nema ništa više sluha za nacionalne interese i viziju nezavisne i slobodarske Srbije kakva je moja. Ali ja sam potpuno spokojan, ne samo zato što znamo šta radimo i za šta se borimo, već zato što u krajnjem slučaju svaki narod, svi građani jedne zemlje dobiju šta i zaslužuju. Ako ljudi ne umeju da razaznaju politiku od politikanstva, ako su građani politički daltonisti kojima odgovara isključivo crno-pbela predstava stvarnosti, ako je ostrašćenost nadvladala razum, pamet i sposobnost za rasuđivanje, onda neka tako bude. Ali ja se s tim nikada neću pomiriti. Moja Srbija nije ni Vučićeva ni Đilasova. Zato idemo svojim putem i nećemo stati.

* Vidite li sebe kao lidera opozicije? Ili kao novog Vojislava Koštunicu?

– Ne gledam na stvari na taj način. Štaviše, uvek mi je smešno kada se neko samoproklamuje nekakvim liderom. To tragikomično samohvalisanje bez pokrića je na našoj političkoj sceni toliko uzelo maha da se ponekad pitam da li je uopšte iko više ostao normalan. Pored toga, mislim i da je vaše pitanje pogrešno postavljeno jer pretpostavlja, s jedne strane, da je opozicija koliko-toliko monolitna da može imati jednog lidera, što je zapravo nemoguće. Između mene i recimo gospođe Marinike Tepić u političkom smislu nema ničeg zajedničkog. Niti bi ona ikada mogla da glasa za mene niti bih ja mogao da glasam za nju. I to ne zato što se volimo ili ne volimo već zato što se jednostavno politički ne slažemo. I to konstantno insistiranje medija na” jednoj” opoziciji takođe je doprinelo konfuziji i blagom rasulu srpske političke scene. S druge strane, asocijacija na “novog Vojislava Koštunicu” je asocijacija na 5. oktobar i ideju da se nešto slično može ili treba desiti, što mi se takođe čini pogrešnim jer nema poređenja između situacije od pre 21 godine i danas. Mnogo je vode proteklo Dunavom i Savom od tada. Svet više nije isti, međunarodni odnosi više nisu isti, Srbija više nije ista… Kontekst je naprosto radikalno drugačiji. Zato treba malo spustiti loptu u tom medijskim i novinarskim analizama, vratiti politiku u domen politike, programa i vizije i od tog osnova krenuti. Videćete, sve će biti jednostavnije i manje konfuzno.

* Imate li plan za referendumski dan i kakav?

– Ne postoji poseban plan. Govorimo zašto treba izaći i glasati protiv promene ustava i pričamo sa drugim političkim akterima o načinima kontrole samog glasanja na referendumu.

* Kako biste tačno jače podržali Republiku Srpsku, šta ističete da je sada potrebno uraditi?

– Prvo, s ove strane Drine se mora raditi na konsenzusu o potrebi takve podrške. Drugo, država Srbija kao potpisnica i garant Dejtonskog sporazuma mora dati Republici Srpskoj sve garancije u ekonomskom ali i bezbednosnom smislu. Treće, Srbija mora pružiti i punu podršku Srpskoj u međunarodnim odnosima. Tamo je situacija veoma ozbiljna i mora se svima staviti do znanja da će bilo kakav pokušaj udara na Srpsku biti posmatran kao udar na Republiku Srbiju.

*Posetili ste blokadu na Jarinju u vreme stiker krize sa Prištinom, ali ne i ekološku blokadu protiv litijuma? Verujete li da su Kosovo i litijum potpuno razdvojene teme?

– Mislim da je pitanje moguće eksploatacije litijuma jako važna tema, ali se i kao takva ne može nikako porediti po značaju sa pitanjem i problemom secesije dela državne teritorije – naročito kada je reč o teritoriji koja nosi toliki istorijski i nacionalni značaj kao što je Kosovo i Metohija. Pitanje eksploatacije litijuma je pitanje postojanja demokratske debate, otvorene, argumentovane i stručne. I ona će morati da se desi jer ćemo tek nakon takve debate, kada jasno budu predočene prednosti i korist s jedne, i mane i šteta s druge strane, moći svi zajedno kao građani da donesemo konačnu odluku. I drago mi je što su se ljudi pobunili tim povodom. Lični nisam otišao da ne bi ispalo kako skupljam političke poene i „kačim“ se na temu „u modi“. Uostalom, nisam to nikada ni potencirao kao najvažniji problem s kojim se suočava naše društvo tako da bi moje prisustvo na neki način i bilo veštačko. Zato demokratija i jeste, uz sve svoje mane, dobra stvar jer zahteva od ljudi da učestvuju u političkom životu pa se uvek nađe neko da pokrije određen problem. Ali nisam propustio da kažem da volim kada se ljudi pobune i da je demokratska debata o tom pitanju neophodna. A čast i čestitke za ostvareni rezultat ide ljudima i organizacijama koje su aktivno u tome učestvovale. Kada je u pitanju problem Kosova i Metohije, to je po definiciji stvari državno pitanje broj jedan jer direktno zadire u suverenitet i nacionalni identitet naše zemlje.