Miloš Jovanović: Srpskoj opoziciji je najveći neprijatelj ona sama

Za Božić, naravno, praznični ručak s tim što je ove godine korona malo poremetila stvari jer je ušla i u našu porodicu među roditelje pa će za božićni ručak svako ostati kod svoje kuće. Zaista se nadam, kao i svi uostalom, da će ova nova godina u tom pogledu biti znatno bolja i da će označiti kraj ove pandemije koja nas je sve umorila a nažalost neke i odnela, kaže u razgovoru za Danas Miloš Jovanović, predsednik Demokratske stranke Srbije.

* Najavili ste mogućnost kandidovanja za predsednika Srbije. Da li ste doneli konačnu odluku o tome?

– Nisam i nismo još ali se približavamo tome. Ja zaista mislim da predsednički izbori predstavljaju pravu priliku da se izdignemo iz ovog politikantskog blata u koje smo pretvorili političku scenu u Srbiji i da se zemlji, osim jedne biografije, ponudi istinski politički program i istinska politička vizija. I ako hoćete iskreno, lično sam spreman za te izbore i nemam problem da ponesem tu odgovornost jer sam oduvek razmišljao o svojoj zemlji i, kako god vam ovo zvučalo, znam tačno kako hoću da izgleda. Oduvek sam to znao.

* Verujete li u pobedu opozicije na narednim predsedničkim i parlamentarnim izborima kao i na lokalnim izborima u Beogradu?

– To će zavisiti od mnogo faktora. Prvenstveno od samog ponašanja svih nas u opoziciji. Ne moramo naravno ni da se volimo ni da se nešto preterano cenimo. Ali svakako ne smeju da se vode neprekidni ratovi, što se mahom dešava. Srpskoj opoziciji je zapravo najveći neprijatelj srpska opozicija. I to ljudi vide. Što se mene tiče, uvek sam se trudio da se, s tim u vezi, ponašam korektno. Nikada nisam nikoga napadao i tek ponekad odgovarao na napade. O problemima i događajima sam iznosio načelne ocene i tako ću nastaviti da radim, ali na ponašanje drugih ipak slabo mogu da utičem. Drugim rečima, videćemo kakvi će biti rezultati. Ali sve je ovo proces. Pobeda može biti i u tome da utrete put neminovnim promenama koje moraju da se dese. Pobeda se može ogledati i u tome da ideje koje iznosite polako počnu da puštaju korenje. Ja sam na primer u prethodnoj kampanji mnogo govorio o potrebi promene izbornog sistema i o tome kako lek protiv partijskog zapošljavanja i partitokratije leži u tome da konačno počnemo da biramo političke predstavnike po imenu i prezimenu. Sada već postoji prilično široki front ljudi koji deli tu ideju. I ne sumnjam da će se ona u nekom trenutku sprovesti. Ponavljam, sve je ovo proces i ništa se preko noći neće dogoditi. Potrebno je samo biti istrajan, i naravno, preduslov svih preduslova je da nešto vidite, da imate nekakvu viziju ne samo političkog sistema, već zemlje i naroda u celini.

* Da li bi Vaša stranka bila spremna da podrži i nekog vanstranačkog kandidata za predsednika Srbije?

– Trebalo bi da se radi o zaista dobrom kandidatu. Slagao bih kada bih vam rekao da ga vidim. Ali slagao bih i kada bih rekao da mislim da je tako nešto poželjno i nužno dobro. Ja se naime ne stidim što se bavim politikom. Naprotiv, ako hoćete baš, ponosan sam na to jer mislim da je reč o dužnosti kada živite u ovakvoj zemlji. I ja svoju dužnost ispunjavam i zbog toga možda ne treba da se hvalim ali još manje treba da se pravdam. Uostalom od politike ne živim. Niti tu dobijam platu, niti mi predstavlja neko posebno zadovoljstvo (a zapravo mi uopšte ne predstavlja zadovoljstvo) što idem i gostujem po televizijama ili dajem intervjue novinama. Hoću naprosto da živim u uređenoj i snažnoj državi, među ponosnim ljudima sa jasnim kolektivnim identitetom. I hoću da mi deca žive u istoj takvoj državi. I za to se borim. I za to bi trebalo svi da se borimo! I zato neprestano govorim da ja naša zemlja odgovornost svih nas. Nikada nisam išao građanima niz dlaku, niti ću. Znate, najlakše je reći da su svi političari grozni. Ali ako su političari grozni, biće da ni građani nisu mnogo bolji. I pri tome ne mislim da svi ljudi moraju da budu stranački angažovani ili predsednici stranaka, ali mislim da svi moraju da naprave mnogo veći napor u praćenju politike, informisanosti, nekog minimlanog znanja o političkim procesima i da shodno tome barem glasaju. Istinski se užasavam apstinenata, užasavam se neobrazovanih pametnjakovića i Tviter i Fejsbuk ratnika. Užasavam se ljudi koji se ponose svojom „čistotom“ a „čisti“ su samo zato što nikada nisu ušli u borbu. Kako je samo lako na taj način biti čist… Ali tom čistotom, koja je zapravo sterilnost, ništa se ne može promeniti. A ja hoću da menjam stvari. I zbog toga ne mislim da su stranački, „politički“ kandidati loši. I ne mislim da postoji u tom političkim smislu „mesija“. Ponavljam, sve je ovo stvar procesa, uglavnom dugotrajnog i zato mislim da je taj način razmišljanja i traženja spasioca koji se ogleda i u Vašem pitanju duboko pogrešan, pomalo čak i naivan.