Milošević, Milutinović, Tadić, Nikolić, …?

Prvi predsednički izbori održani su 9. decembra 1990. odmah po uvođenju višestranačja. Na ovim izborima je učestvovao rekordan broj od 32 kandidata, a najjači oponenti su bili Slobodan Milošević, koji je i odneo pobedu sa velikom većinom od 65 odsto glasova, i Vuk Drašković, predstavnik Srpskog pokreta obnove.

Slobodan Milošević je na mestu predsednika Republike Srbije bio od 1990. do 1997. godine. Za vođenje njegove politike u prvim godinama višestranačkog sistema dosta mu je pomogla popularnost Socijalističke partije Srbije, naslednika i korisnika infrastrukture i partijskog aparata Saveza komunista Srbije kojoj je bio osnivač. Milošević je na čelu SPS-a bio sve do smrti 2006. u haškom zatvoru, kao optuženik za ratne zločine u Hrvatskoj i BiH, kršenje običaja ratovanja i genocid u BiH. Posthumno Haški tribunal je Miloševića oslobodio pojednih optužbi.

Nakon prvih predsedničkih izbora u Srbiji, decembra 1992. godine usledili su novi izbori na kojima je ponovo pobedio Milošević sa značajno manjom, ali natpolovičnom podrškom. Nakon isteka drugog predsedničkog mandata i pobeđivanja Slobodana Miloševića na saveznim predsedničkim izborima, ulogu vođenja Republike Srbije preuzeo je Dragan Tomić tadašnji predsednik Skupštine Srbije i član Socijalističke partije Srbije.

Potom su u jesen 1997. organizovani izbori na kojima je u drugom krugu lider radikala Vojislav Šešelj osvojio više glasova od Milana Milutinovića, kandidata SPS-a, ali pošto tada nije izašlo više od polovine upisanog biračkog tela, ovi izbori proglašeni su kao neuspeli. Ali već u decembru Milan Milutinović uspeo je da ostvari prednost nad kandidatom Srpske radikalne stranke uz ispoštovanu zakonsku odredbu o izlaznosti većoj od 50 odsto i postao drugi predsednik Republike.

Milan Milutinović se zadržao na mestu predsednika Republike sve do 2002. godine. Za vreme Miloševićeve vladavine bio je ministar inostranih poslova, ali i optuženik Haškog tribunala za zločine tokom rata na Kosovu i Metohiji. Februara 2009. Milutinović je oslobođen svih tačaka optužnice.

U jesen 2002. dva puta su propali izbori za predsednika, jer po tada važećem Zakonu o izboru Predsednika Republike nije ispoštovan propis o izlaznosti. Po isteku mandata Milana Milutinovića, Srbija je morala da izabere novog predsednika. Zbog toga je Skupština izglasala odredbe zakona da za prvi krug mora da se ispoštuje izlaznost veća od 50 odsto, a da je drugi krug uspešan kolika god da je izlaznost. Međutim, ni ova olakšica nije donela boljitak i izbori novembra 2003. su takođe propali jer je izlaznost u prvom krugu bila manja od 40 odsto. Za to vreme Srbiju su vodili predsednici Skupštine Srbije, a najduže se tu zadržala Nataša Mićić kao vršilac dužnosti predsednika Republike po dužnosti predsednika Skupštine Srbije. Nataša Mićić kao član Građanskog saveza Srbije obavljala je dužnost predsednika Republike nešto više od godinu dana, nakon nje su tu nadležnost obavljali Dragan Maršićanin i Predrag Marković. U tom period Srbija kao deo Državne zajednice Srbije i Crne Gore nepune dve godine nije imala predsednika.

Naredne godine poslanici su izglasali novi Zakon o izboru Predsednika Republike i Zakon o izmenama Zakon o izboru Predsednika Republike koji je stupio na snagu objavljivanjem u Službenom glasniku RS broj 18|2004. U Članu 5. Zakon o izmenama Zakon o izboru Predsednika Republike stoji:

„Za predsednika Republike izabran je kandidat koji je dobio većinu glasova birača koji su glasali. Broj birača koji su glasali utvrđuje se na osnovu broja glasačkih listića koji se nalaze u glasačkoj kutiji. Ako nijedan kandidat nije dobio većinu glasova birača koji su glasali, glasanje se ponavlja u roku od 15 dana od dana održavanja prethodnog glasanja. U drugom krugu glasanja učestvuju dva kandidata koji su dobili najveći broj glasova ili više kandidata koji su dobili jednak i istovremeno najveći broj glasova. Na ponovljenom glasanju za predsednika Republike izabran je kandidat koji je dobio najveći broj glasova, bez obzira koliko je birača glasalo” , navodi se u Zakonu.

Tako je Srbija u drugom krugu predsedničkih izbora 27. juna 2004. dobila novog predsednika, Borisa Tadića. U izbornoj trci između 15 kadidata, kandidati Srpske radikalne stranke i Demokratske stranke ušli su u drugi krugi i Tadić je izglasan sa nešto više od 53 procenta glasova. Isti kandidati su se borili i u drugom krugu predsedničkih izbora 2008. a ishod je ostao isti sa nešto manje glasova za pobednika izbora.

Tadić je bio član Demokratske stranke od njenog osnivanje 1990. Bio je Ministar telekomunikacija u Vladi Savezne Republike Jugoslavije i ministar odbrane nešto više od godinu dana u Vladi SCG. Na mestu predsednika Republike Srbije bio je osam godina. Sada je predsednik i osnivač Socijaldemokratske stranke.

Iako je petogodišnji mandat predsednika Tadića osvojen 2008. godine trajao do Sretenja 2013. on je taj mandat skratio i 5. arpila 2012. podneo ostavku na mesto predsednika. Kako je predviđeno da kandidati za predsednika izađu na izbore najranije 30, a najkasnije 60 dana od raspisivanja izbora, predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić Dejanović je istog dana raspisala izbore i preuzela vođenje poslova predsednika Republike.

Dvanaest kandidata je bilo u igri na Đurđevdan 2012. ali su ponovo Tadić i Nikolić ušli u drugi krug izbora, sa malom razlikom, ovog puta je Tomislav Nikolić na izbore izašao kao kandidat i predsednik Srpske napredne stranke i pobedom u drugom krugu izbora postao predsednik Republike Srbije.

Tomislav Nikolić kao osnivač Nove radikalne stranke, dugogodišnji potpredsednik Srpske radikalne stranke i bliski saradnik Vojislava Šešelja dugo se zalagao za tradicionalističke i nacionalističke, ali i za socijalističke vrednosti. Kao član srpskih radilala nekoliko puta se kandidovao na izborima za predsednika, ali sa grupom istomišljenika i sadašnjim kandidatom za predsednika Aleksandrom Vučićem osniva Srpsku naprednu stranku, koja ubzo zatim postaje najmoćnija opcija i masovna partija u zemlji. Takođe je i postavljeni četnički vojvoda.

Prvi predsednički izbori od uvođenja višestranačja imali su najveći broj kandidata na izborima za predsednika, čak 32 kandidata, a najmanji broj kandidata je bio na drugi neuspelim izborima 2002. sa svega tri kandidata, dr Vojislav Šešelj, Vojislav Koštunica i prof. Borislav Prelević.

Jedanaest kandidata se bori za predsednika

Građani danas biraju između 11 kandidata predsednika Republike. Redosledno njihove izborne pozicije su Saša Janković, Vuk Jeremić, Miroslav Parović, Saša Radulović, Luka Maksimović (Ljubiša Preletačević Beli), Aleksandar Vučić, Boško Obradović, Vojislav Šešelj, Aleksandar Popović, Milan Stamatović i Nenad Čanak. Prema članu 18 Zakona o izboru Predsednika Republike, za predsednika će biti izabran kandidat koji je dobio većinu glasova birača koji su glasali. Broj birača koji su glasali utvrđuje se na osnovu broja glasačkih listića koji se nalaze u glasačkoj kutiji.

Nadležnosti predsednika Republike

Prema važećem Ustavu u Republici Srbiji, izvršna vlast je podeljena između predsednika Republike i Vlade. Predsednik ima ovlašćenja da predstavlja zemlju u inostranstvu, proglašava zakone, da predlaže predsednika Vlade ili raspušta Narodnu skupštinu, da bude zapovednik vojske, dodeljuje odlikovanja ili pomilovanja, a Vlada je ta koja kreira politku zemlje i ima na sebi teret važnijih poslova, odnosno prave izvršne vlasti, a ne simbolične poput ovlašćenja predsedika.

Predsednici Predsedništva

Kada je po novom Ustavu u SFRJ iz 1974. godine uvedena funkcija predsednika Predsedništva SR Srbije Dragoslav Marković je bio prvi koji je obavljao tu funkciju. Nakon njega bilo je još sedam predsednika Predsedništva, Dobrivoje Vidić, Nikola Ljubičić, Dušan Čkrebić, Ivan Stambolić, Petar Gračanin, Ljubiša Igić i poslednji je došao na ovo mesto 1989. Slobodan Milošević i nakon godinu dana postao predsednik Srbije.