Motiv izdaje u srpskoj politici

Na čelo beogradskog odbora SPS došao je nakon Dejtonskog sporazuma 1995. kada su maknuti „tvrdi kadrovi“ poput Milorada Vučelića i Slobodana Jovanovića.

Sledeću godinu, godinu kampanje za važne lokalne izbore obeležio je sukob Ivkovića kao šefa beograskih socijalista, Nebojše Čovića, tadašnjeg gradonačelnika prestonice, i Slobodana Čerovića, u to vreme direktora beogradskog hotela „Metropol“ i člana Jugoslovenske levice. Julovci, na čelu sa Miloševićevom suprugom Mirjanom Marković, priželjkivali su Beograd i mesto gradonačelnika.

I tada se govorilo o projektu Beograda na vodi, samo što se zvao Evropolis – Evropski grad, i delovao je nerealno i za bujnu propagandnu maštu. Besneo je svakako veliki sukob za unosno kormilo Beograda, koji nije pratio liniju vlasti i opozicije, već se se odvijao i unutar njih.

Čović je bio prvi visoki funkcioner SPS-a koji je 1996, kada su počele demonstracije zbog izborne krađe na lokalu, napustio Miloševića. I pri tome nije krio da smatra Ivkovića odgovornim za poraz, a delom i za krajnje štetne poteze. Kakav je na primer bio kontramiting socijalista i julovaca u decembru 1996. upamćen po čuvenoj Miloševićevoj rečenici „Volim i ja vas“ i stradanju demonstranata opozicije.

Sukobi na nivou Beograda i za bogatstvo prestonice, gurnuli su Miloševića preko ivice, a slična kob se nastavila i dalje. U danima Miloševićevog hapšenja 31. marta i 1. aprila na čelu beogradskog odbora SPS bio je Ivica Dačić. Iako se godinama kasnije povremeno provlačilo da je Dačić nameravao da „pobegne“ na Kubu, štampa je tih dana izvestila da je on „uhvaćen“ na aerodromu kako vraća kartu i odustaje od puta u Havanu, upravo zbog, kako je rekao novinarima, novonastalih okolnosti.

U svakom slučaju, Dačić niti je uživao poverenje Miloševića i njegove supruge, niti je on verovao njima. To se videlo i po tome što je 2004. sa izborne liste SPS „skinuo“ poslanike za koje je Milošević iz haškog pritvora tražio da budu u parlamentu.

Na toj listi bili su i pojedini, poput pokojnog Bogoljuba Bjelice, koji su bili uz Miloševića i njegovu suprugu u Vili Mir, kako se to i prikazuje u seriji „Porodica“.

Lista je dobila glasove na Miloševićevom imenu koji je formalno ostao i predsednik SPS do smrti u martu 2006. Šest meseci kasnije, na kongresu SPS Dačić je postao predsednik partije i poslao Miloševića u istoriju partijskim dokumentom: Rezolucijom o istorijskoj odbrani Kosova. Ali, zadržao je tradiciju, da se SPS, pogotovo u izborno vreme, vezuje za Miloševićevo ime. U kampanji za parlamentarne izbore 2016. u aprilu, dakle skoro na samu 15. godišnjicu hapšenja, na mitingu SPS-a, kao počasni gost predstavljen je Miloševićev unuk.

Dačić je sa svojom porodicom stajao pored mladog Marka Miloševića i njegove majke Milice Gajić i pozvao je sve prisutne u beogradskoj Areni da ga pozdrave. Problem sa mogućom izdajom u svojim redovima, Dačić je rešio tako što je u decembru 2019. „nagomilao“ potpredsednike SPS, imenujući njih osmoro na tu funkciju, od kojih je Aleksandar Antić ostao „zadužen“ za Beograd.

Ne samo Milošević, nego i DOS, grupacija koja ga je svrgnula sa DS kao stožerom, izgubila je izbore od Srpske napredne stranke 2012. opet zbog Beograda.

„Nema nikakve sumnje da je Dragan Đilas odgovoran za podbačaj u rezultatu na izborima u Beogradu, gde je DS osvojila više od devet odsto glasova manje nego 2008. godine“, rekao je Boris Tadić, bivši predsednik DS i Srbije, u septembru 2012, označavajući tadašnjeg gradonačelnika i šefa beogradskog odbora DS kao odgovornog za poraz.

Posle višegodišnjeg odsustva iz politike, Đilas se vratio na scenu kao učesnik beogradskih izbora 2018. i promenio time i odnos snaga u opoziciji, i pristup Vučića i SNS.

Smatra se da Vučić neće pristati da predstojeće beogradske izbore 2022. razdvoje od redovnih predsedničkih.

Objediniće sa njima i vanredne parlamentarne izbore ne samo zbog problematične Skupštine, usled bojkota opozicije 2020. nego mnogo više zato da bi naprednjaci bili motivisani da vode predsedničku kampanju za Vučića, vodeći je i za sebe.

Kome će biti povereno da terenski iznese tu trku, i dalje je neizvesno. Formalni šef beogradskih naprednjaka Nebojša Stefanović već duže vreme izložen je teškom ispitu lojalnosti i pod paljbom više velikih afera.

Nije jasno šta se od njega traži u tom ispitu, da li mirno povlačenje sa funkcija, ili neko drugačije „žrtvovanje“ za stranku i predsednika. Vučić za razliku od Miloševića, ali i od Tadića, nastoji da zadrži Beograd, održavajući sukobe u balansu, kako niko ne bi previše ojačao. Tako je prethodni gradonačelnik Siniša Mali stalno imao „za vratom“ Gorana Vesića.

Sada, iako je Vesić i dalje zamenik ali i stvarni gradonačelnik pored protokolarnog Zorana Radojičića, stavlja mu se do znanja da može da sve to lako da izgubi i pre izbora od Aleksandra Šapića, predsednika opštine Novi Beograd. To je smisao priče o Šapiću kao Vučićevom adutu za beogradsku kampanju.

Sa druge strane, među opozicijom, Beograd je glavna nada, ali i glavna jabuka razdora. Nada, zasnovana na značajnom odzivu na bojkot izbora 2020. i na sukobima u polju SNS-a. I ne samo nada, nego i procena da bi proevropska koalicija sa Đilasom na čelu mogla da „uzme“ prestonicu od Vučića ovoga puta.

Zbog pohoda na Beograd se suštinski odvijaju svrstavanja i sukobi u opoziciji, vezani na površini za nešto sasvim drugo – kako će se postaviti prema pregovorima o izbornim uslovima, pod okriljem Evropskog parlamenta.

Usled kampanje za Beograd se kroje i nastupi u tim pregovorima, sklapaju novi dogovori, a i otkazuju „stari“ savezi i ambicije. Na primer, da bi neko iz Narodne stranke poput bivšeg šefa njenog beogradskog odbora Nikole Jovanovića koji je u aferi „montirani kafanski razgovori“ bio taj ko je „izdao“ predsednika NS Vuka Jeremića, mogao da bude zajednički kandidat za gradonačelnika.