foto (BETAPHOTO AP Photo/Visar Kryeziu)Teško je znati spolja kolika je uloga američkog izaslanika za Zapani Balkan Gabrijela Eskobara, ali ono što znamo je da postoje neke trzavice oko Balkana između Berlina i Vašingtona gde se glume saradnja i komplementarnost “Berlinskog procesa” i američkog “Open Balkan” projekta. Sto se tiče samog sporazuma, on je nastavak trenda koji se vidi od Briselskog sporazuma: srpska strana je slabija “na terenu”, u fizičkom odmeravanju snaga, dok je albanska strana slabija u međunarodnopravnom smislu – ocenjuje politikolog Mladen Mrdalj, koji komentariše dogovor koji su pregovarači Beograda i Prištine postigli u Briselu, radi rešavanja krize na administrativnim prelazima, izazvane odlukom kosovske strane o tablicama, kao i ulogu predstavnika SAD u pronalažanju kompromisnog rešenja.
Mrdalj smatra da je albansko demonstriranje snage “zauzimanjem” prelaza bilo moguće bez srpskog odgovora, jer naprosto Albance štiti NATO. Sa druge strane, navodi on, Vučić tada trpi političku štetu i njemu je bilo potrebno da sačuva imidž zaštitnika Srba, te da što pre okonča krizu, da njegovi glasači ne bi videli da on ne može da zaštiti Srbe.
– Zato je vojskom demonstrirao silu, dok je najverovatnije unapred javio NATO-u da neće biti nikakvih ekskurzija u prostor Kosova, jer ni Albanci ni NATO nisu reagovali na pokrete srpske vojske. Kada podvučemo crtu, dobili smo reciprocitet tamo gde ga pre nije bilo, što je poraz za Srbiju, ali je izbegnuta konfrontacija sa Zapadom, što je uvek dobro kada je moguće. Albanci su dobitak reciprociteta platili povlačenjem sa severa u korist KFOR-a, čime su izgubili deo suvereniteta koji su simbolično dobili pristankom Srbije na reciprocitet. Ono što je kardinalni problem naše politike prema Kosovu je što Srbija pregovora bez obzira na stanje ljudskih prava Srbiji odanih građana Kosova – ukazuje Mrdalj.
Prema njegovim rečima, svaki napad na njih bi morao biti kažnjen zamrzavanjem pregovora na unapred određeni period. Ovako, nastavlja Mrdalj, Srbija motiviše albansku stranu na eskalaciju pritiska na kosovske Srbe u nadi da će svoju nadmoć na terenu pretočiti u međunarodnopravnu arenu lomeći otpor Srbije preko leđa kosovskih Srba.
– To je opasan trend i za kosovske Srbe i za srpsku kosovsku politiku – zaključuje Mrdalj.
Naučni saradnik Instituta za evropske studije Milan Igrutinović poručuje za naš list da posle skoro dve nedelje tenzija oko administrativne linije i zajedničkih tačaka prelaza, novi privremeni sporazum suštinski vraća stvari na stanje koje je već ranije postojalo preko sporazuma iz 2011. i posebno 2016. godine, sa takozvanim režimom nalepnica preko registarskih tablica. Po njegovom viđenju, očigledno je da je Priština inicijalno imala volju da eskalira situaciju, slanjem specijalaca iz jedinice ROSU i narušavajući ranije dogovore da će na tom području samo trupe KFOR-a imati duge cevi.
– Zvanični Beograd je smatrao da je potrebna određena kontra-demonstracija sile, uz upozorenje NATO-u i KFOR-u o potrebi zaštite lokalne srpske populacije, ali nije bio spreman da sa svoje strane dalje eskalira sukob. Cela situacija je odraz dubokog međusobnog nepoverenja dve strane i dijaloga koji se odvija posve otežano i bez uočljivijih dostignuća. Koliko znam, američka diplomatija, uključujući i Eskobara, nije imala posebnu ulogu u posredovanju ovom novom sporazumu. Možemo primetiti da su isticanjem da je EU glavni sponzor dijaloga Amerikanci donekle olakšali ulogu zvaničnog Brisela u posredovanju dijalogu i ovom konretnom dogovoru – ističe Igrutinović.
Na kraju, on zaključuje da je nađeno rešenje propraćeno medijski na takav način da svako može za svoju publiku da tvrdi da je odneo pobedu i sprečio dalju štetu svojim interesima, time omogućivši da se dijalog kako-tako nastavi i ova kriza otkloni.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
