Mrkonjić: Srbija nepravedno zaboravila Slobodana Miloševića 1Milutin Mrkonjić Foto: MIROSLAV DRAGOJEVIĆ

Pre petnaest godina u Hagu je ubijen dva puta birani predsednik Srbije i jednom predsednik Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milošević.

Tadašnji državni organi Boris Tadić i Vojislav Koštunica nisu dozvolili čak ni da se sahrani onako kako to dolikuje državniku. Međutim, bez obzira na sve zabrane Slobodana je ispratilo pola miliona građana. Njegovi partijski drugovi ostali su svi lojalni, uglavnom. Razumljivo je da je partija koja je pretrpela golgotu, kakvu je pretrpeo SPS, i koji je uglavnom samo preživljavao, nije ni mogao da učini nešto više oko sahrane bivšeg predsednika države – kaže za Danas Milutin Mrkonjić, počasni predsednik Socijalističke partije Srbije, podsećajući na način na koji je sahranjen Slobodan Milošević. A sahranjen je u dvorištu rodne kuće, ispod lipe.

* Da li se Srbija nepravedno odrekla i nepravedno zaboravila Slobodana Miloševića?

– Srbija nikada neće zaboraviti Slobodana Miloševića. I danas kada prolazim Srbijom, vidim da je više od 50 odsto ljudi orijentisano ka njegovim idejama.

* Mnogi ga ipak spominju kao „zlikovca“, koji je hapsio i zatvarao ljude i pokrenuo ratove u bivšoj Jugoslaviji?

– Svima koji pričaju da je bio zlikovac, savetujem da čitaju šta svetski mediji pišu o njemu. U više od 90.000 raznih medijskih tekstova i snimaka, Milošević je pozitivna ličnost 20. veka. I poslednja knjiga Slobodana Antonića, koji je za vreme Miloševića bio protiv njega, govori najrealnije kakva je bila vladavina bivšeg predsednika Srbije.

* Ima li istine u tvrdnjama lidera Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja da je Miloševića izdala i njegova stranka dok je bio u Hagu?

– Izvinjavam se Vojislavu Šešelju, ali on ne govori istinu. Partija koja je ostala bez svoj predsednika, koja je pretrpela najveću šikanu i imala mlado rukovodstvo uspela je da stane na noge.

 * Zbog čega je onda Milošević podržao iz Haga radikale i Šešelja, a ne socijaliste? Očigledno je bio ljut.

– Mene je Slobodan molio da, kad se vratim iz Haga, predložim Vučića za gradonačelnika Beograda i ja sam to učinio, mimo svoje partije. Ali verovatno je tada Sloba imao pogrešne informacije iz Beograda o snazi tadašnjih radikala. Ono što je važno je da je tada Srpska radikalna stranka i odskočila. Milošević je svojom podrškom pomogao rejtingu radikala.

* Zanimljivo je da aktuelni lider SPS Ivica Dačić nije bio ni na sahrani Miloševića, a nijednom nije otišao čak ni na godišnjicu smrti u Požarevac.

– To nema nikakve veze. Mi nismo idolopoklonička stranka. Dačić je predsednik SPS, a ja sam počasni predsednik i u ime stranke svake godine polažem venac na grob Miloševića.

* Verujete li u istinitost saopštenja Haškog tribunala kako je umro Milošević?

– Ne verujem. Haški tribunal laže, po nalogu zapadnih partnera. Milošević je ubijen u Hagu i te tvrdnje temeljim na osnovu lekarskih nalaza, stranih i naših lekara. Imamo kompletiranu dokumentaciju. Objavićemo sve to jednog dana.

* Ne tako davno rekli ste da DS nije dozvolio povratak Miloševićeve porodice u Srbiju, ali SPS je bio deo te vlasti. Zbog čega vi niste insistirali na tome?

– Činili smo svaki dan sve što smo mogli. Lično sam telefon u ruke davao tadašnjem predsedniku Borisu Tadiću da razgovara sa Mirom Marković i da joj objasni zašto još nije vreme da se vraća u zemlju iz političkih razloga. Molio sam i potonjeg predsednika Tomislava Nikolića, ali i tu sam dobijao isti odgovor: Mrko, još nije vreme, jer su politički odnosi u Srbiji trusni da bi se Mira vratila. Sa Vučićem nikada o tome nisam razgovarao.

* Ali zašto vaši dugogodišnji saveznici naprednjaci to nisu dozvolili?

– Zameram ja to svim vlastima od Petog oktobra naovamo. I ne samo što im zameram što nisu omogučili Miloševićevoj porodici da se vrati, već i da on sam bude sahranjen kao državnik, kako i zaslužuje. Porodica mu je podiga dve biste u dvorištu, ispod lipe, njihove porodične kuće, ali država je bila dužna da obezbedi ispraćaj Miloševiću, kao bivšem predsedniku. Ubeđen sam da će jednoga dana doći vreme, kada se svi naši vladari izređaju, da dođe i na njega red.

* Ljudi u Požarevcu se bune što je sahranjen u dvorištu kuće. Šta bi bilo kada bi svi počeli da sahranjuju svoje najmilije u svoja dvorišta?

– To prvi put čujem da se neko buni. Naravno nije on zaslužio da bude tako sahranjen, ali Aleja velikana je tamo gde je Slobodan sahranjen.

* Šta se dogodilo sa vašom inicijativom o podizanju spomenika Miloševiću. Da li je ti negde zapelo i ko koči?

– Nismo još dobili ni negativan, ni pozitivan odgovor, ali verujem da se razmatra. Verujem da će grad ispoštovati naš zahtev.

* Vi ste bili bliski sa Miloševićem i njegovom porodicom i sigurno znate da li je zaista on loše poteze vukao zahvaljujući svojoj supruzi i lošim savetnicima ili je sam donosio odluke?

– Zahvaljujući propagandi DOS-ovog režima uvreženo je mišljenje da je gospođa Mira Marković vodila glavnu reč. Molio sam ga više puta dok je bio u Hagu da da intervju i dao je Novostima, gde je rekao da je sam donosio bitne odluke, a da li se konsultovao sa savetnicima ili ženom nije važno.

* Da li su te odluke sa današnjeg stanovišta bile ispravne, čak i one koje su dovele do bombardovanja Srbije?

– Više od 90 odsto tih odluka je bilo ispravno. Bombardovanje nema veze sa njegovim odlukama, to i vrapci na grani znaju, a o tome je pričala i Karla del Ponte.

* Bili ste privrženi Miloševiću, da li zato što je bio dobar državnik ili dobar čovek?

– Bio je i dobar državnik i dobar čovek. Družili smo se.

Neka naprave bolje ako mogu

* Mnogi veruju da bi Srbija bila slobodnija i bolja zemlja da nije bilo Miloševića.

– Srbija bi ranije bila porobljena zemlja da nije bilo njega. On je spasao Srbiju i ostavio temelje u Rezoluciji 1244 i u Dejtonskom sporazumu, kojim je omogućeno formiranje Republike Srpske. Nažalost vlasti posle Petog oktobra nisu učinile ništa da pravilno iskoriste Rezoluciju 1244. Nek naprave bolje ako mogu danas.

Miloševićeva biografija

Slobodan Milošević rođen je 20. avgusta 1941. u Požarevcu. U SK se učlanio 1959, a Pravni fakultet u Beogradu završio je 1964. Bio je zamenik i generalni direktor Tehnogasa, pa predsednik Beogradske banke. Predsednik Predsedništva CK SK Srbije postaje u maju 1986. Smatra se da je vlast zadobio septembra 1987, na Osmoj sednici CK SK-a Srbije kada je eliminisao uticaj Ivana Stambolića, tadašnjeg predsednika Predsednštva Srbije. Godine 1988. populistički talas nazvan „događanje naroda“ proglašava ga za lidera svih Srba, na vlast i njemu lojalni komunisti u Vojvodini i Crnoj Gori.

Predsednik je SPS od njenog osnivanja ujedinjenjem SKS i SSRNS. Na predsedničkim izborima u Srbiji decembra 1990. dobio je 3.285.799 glasova (65,34 odsto.) U godini koja sledi razvija se ratni raspad Jugoslavije, osniva se SRJ, kojoj se uvode međunarodne sankcije, zbog umešanosti u rat u BiH. Na izborima u decembru 1992. pod sloganom „Srbiju neće voditi tuđa ruka“ pobeđuje sa 2.515.047 glasova (53,24 odsto). Glavni je pregovarač sa međunarodnom zajednicom, 1995. potpisuje Dejtonski sporazum, kojim je okončan rat u BiH, ali i u Hrvatskoj. Za predsednika SRJ biva izabran 1997. u saveznoj skupštini, i na toj funkciji je 1998. tokom rata na Kosovu, okončanog u julu 1999. Kumanovskim sporazumom posle NATO bombardovanja SRJ. Priznao je poraz od Vojislava Koštunice na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. posle Petooktobarskih demonstracija. Prema zvaničnim podacima, tada je osvojio 1.826.799 (37,15 odsto), a Koštunica 2.470.304 (50,24 odsto).

Tužiteljka Haškog tribunala za ratne zločine Luiz Arbur je maja 1999, u vreme agresije NATO-a na SRJ, optužila Miloševića i još četvoricu najviših funkcionera SRJ i Srbije za zločine protiv čovečnosti počinjene na Kosovu. Optužnica je proširena i za Hrvatsku i BiH.

Uhapšen je u Beogradu 1. aprila 2001. pod optužbom za finansijske malverzacije povezane s carinom, ali taj proces nije vođen, pošto Milošević na Vidovdan 28. jula 2001. biva izručen Haškom tribunalu. Izjavljuje da ne priznaje taj sud i sam se brani. Umro je u ćeliji Haškog suda 11. marta 2006. Iza sebe je ostavio suprugu Mirjanu, koja uoči ubistva Zorana Đinđića12. marta 2003. odlazi u Rusiju i tamo ostaje do smrti u aprilu 2019, sina Marka, koji živi u Rusiji, i ćerku Mariju, koja živi u Crnoj Gori. Unuk Marko živi u Požarevcu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari