Na „noćnoj straži“ se priča o sportu, ne o politici

Oni koji teže podnose prohladne majske večeri okupili su se oko takozvane „plinske pečurke“, to jest grejalice koja se koristi u baštama kafića u vreme zimskih meseci, koja je postavljena u centru šatora. Čuje se graja, razgovara se o predstavi.

– Teška je, ostavlja gorak ukus. Shvatiš gde zapravo živiš. Pukne ti pred očima. Dobra je, al je teška – komentariše gospodin u pedesetim.

Sa mesta na kome je izvođen komad Zlatka Pakovića, nailazi mlađi par sa devojčicom.

– Mama, jel su ovde naši – pita. Par počinje da se smeje, dok jedan od momaka sa strane u šali dobacuje „i Naši, i 1389 i Obraz“. Između dva lampiona na „zidarskom koncu“ okačene su slike sa protesta u Beogradu, ispred RTS-a i Predsedništva.

– Ovo je građa za istoriju – komentariše stariji gospodin, koji pokazuje na fotografiju kordona policije koji stoji ispred okupljenih građana. Pridružuje mu se omanji gospodin sa šajkačom na glavi, čiji lik mnogi prepoznaju iz prvih redova na subotnjim protestima. Razgovor se premešta na polje muzike. To jest politike. Zapravo, pričaju o Ribljoj čorbi, i nastupu tog benda na mitingu SNS-a ispred Skupštine 19. aprila.

– Ja sam ga (Boru Đorđevića) voleo, priznajem, al od tog dana on za mene više ne postoji – sa žaljenjem konstatuje čovek sa šajkačom.

Tu, pored šatora, potpredsedniku Stranke slobode i pravde Dejanu Bulatoviću (noć između srede i četvrtka su aktivisti ove stranke dežurali u šatoru) prilazi žena u četrdesetim godinama.

– Znate li da ja imam sliku sa vama sa Trga republike, sa protesta 1996. godine. Eto, koliko je godina od tada prošlo, opet sve isto – zapaža gospođa. Bulatović predlaže da se fotografišu ponovo.

Nekoliko redara koji preko dana nose žute prsluke sede na obližnjoj klupi. Padaju poslednji dogovori za novi dan, koji je već počeo.

Vreme prolazi, a u Slobodnoj zoni je sve manje ljudi. Onu graju sa početka reportaže menja tišina, koju remeti zvuk „hondinog“ dizel agregata, i par glasova najupornijih aktivista. Ispod šatora je zastava Srbije, nekoliko stolova, desetak stolica, tri megafona, laptop i ozvučenje. Nema muzike, da se ne bi uznemiravali stanari okolnih zgrada. Nema alkohola, ali ima sokova i „grickalica“ da se zavara glad, kao i kafe – da se prevari san.

U malom društvu na „noćnoj straži“, priče o politici menjaju razgovori o sportu. Na telefonima se gledaju snimci spektakularne polufinalne utakmice Lige šampiona, između Ajaksa i Totenhema. „Dežurna ekipa“ žali što naš Dušan Tadić neće igrati finale Lige šampiona. Iz stražarskih kućica pored Predsedništva povremeno izlaze dvojica policajaca, da se nakratko protegnu.

Retki su prolaznici u gluvo doba. Zapravo, nema ih. Ipak, iz pravca zgrade u kojoj je živeo nobelovac Ivo Andrić pojavljuje se devojka u crvenoj jakni, sa još jednim mladićem. Zastaje i pita koja stranka sutra dežura, te da li će se opet igrati predstava, jer nije mogla da dođe.

– Ne znam, verovatno – odgovara jedan od momaka.

I japanska skalamerija koja od goriva pravi struju je utihnula. Čuje se zveket metalnih komponenti bine koju tehničari montiraju ispred Starog dvora, za državnu proslavu Dana pobede.

– Ma večeras je milina. Prethodnih noći, ona kiša, vetar, zimsko vreme. Užas. Sada je odlično – komentariše jedan od dežurnih, dok se u pozadini čuje zujanje aparata za kafu, iz koga se u tanke plastične čaše cedi osnovno „gorivo“ za noćno dežurstvo.

„Šta beše radi celu noć? Ja nemam više cigara.“