Najbrojniji su oni koji su digli ruke od politike

Približan je recimo, manjinski, broj onih koji misle da smo na dobrom i lošem putu, onih koji se osećaju kao dobitnici i gubitnici tranzicije, onih koji procenjuju da je nada otvorena 5. oktobra i onih koji misle da je zlatno doba počelo 2012. godine sa Aleksandrom Vučićem.

Ubedljivo je, međutim, najviše onih, približno dve petine, koji misle da je sve ostalo isto, da su svi političari isti, da kad sjaše Kurta da nas uzjaše neki Murta.

Pri čemu na delu je danas vlast koja, još jače i bahatije od prethodnika, gleda da sve kontroliše, podredi svom interesu vladanja, utiša i karikira drugačije glasove, šaljući istovremeno različite, međusobno teško pomirljive signale svojoj izbornoj klijenteli.

I mi smo sami podeljeni između nade i svesti da ovde nikada neće biti bitno drugačije. Pri čemu je bar polovina rešena da se snalazi, prilagođava, izbegava svaki rizik i beži u ravnodušnost i neznanje. Ovde je broj podanika, pretežno nevoljnih i siromašnih i ne naročito obrazovanih, uvek nadilazio udeo uspravnih i kuražnih građanki i građana.

Ovde ni svaki dvadeseti sebe ne smatra politički uticajnim, tek svaki deseti je spreman da štrajkuje i protestuje, neznatno je više i onih koji bi išli (dobrovoljno) po tribinama i skupovima . Ovde nema više od trećine ni političkih „kibicera“ onih koji iz fotelje sa bezbedne udaljenosti pažljivo prate i u poznaničkom krugu komentarišu politiku i političare.

Ipak na izbore po pravilu izađe ne manje od dve trećine od nas pet miliona punoletnih koji smo još u Srbiji, pri čemu mnogi sa manje informacija i znanja nego što ima kad stavi novčanik u džep i krene na pijacu.

Šta god bude sudbina poziva na bojkot izbora koji je uputio deo opozicije ne treba smetnuti sa uma da je u Srbiji ubedljivo najbrojnija partija onih koji su, i bez poziva na bojkot, digli ruke od politike. Ili su već digli ruke – otišli iz Srbije.

Kad je o partijama i političarima reč, činjenica je da je gotovo svaki peti punoletni u nekoj od partija, pre svega u vladajućem SNS. Istovremeno, čak i oni smatraju da se u partije ulazi zbog posla ili nekog drugog interesa, a ne iz uverenja.

Tako u Srbiji, kao i drugde, ljudi ne veruju političarima, preziru ih čak, no nigde kao kod nas istovremeno ne trče da se učlane u one koje su u vlasti. Šta reći o preletačima – onima od Jutke do Maje Gojković, koji poseduju kompas za pronalaženje puta do vlasti.

Ostaje da odlučimo da li hoćemo ili nećemo da izađemo na ove aprilske izbore za koje ni vlast, dajući stalno neke parcijalne i zakasnele ustupke, ne može da tvrdi da su demokratski i ravnopravni.

Predlažem da zajedno pratimo šta govore i nude i oni koji hoće i oni koji neće na izbore.

Posebno šta kažu o onome što nas zaista najviše interesuje: životna perspektiva svih nas, posebno mladih, razvojna strategija koja nije zasnovana samo na štednji nad nama i subvencijama za strane investitore, zarade i penzije od kojih se da pristojno živeti, dostojanstveni a ne nesiguran, prekaran rad.

Ili pravo da vidim svu političku i izbornu ponudu pa da onda prelomim. Kao i pravo da mi niko ne uslovljava posao za stalno, uzimanjem poželjne partijske i sindikalne članske karte.

Višestruko već varani nemamo pravo da se oslonimo samo na obećanja, čak i kada su oročena, nego da dobro promislimo šta su i u čijem interesu do sada radili ono što su radili, kakve su im garancije i kapaciteti, profesionalni i moralni, da mogu da ispune obećano. I ono najvažnije, da li su spremni da to potpišu i oroče. Primera radi, kroz ugovor sa sindikatima i poslodavcima kojima se svake godine analizira i ocenjuje obećano u pogledu rasta, investicija, produktivnosti, zarada i penzija.

U suprotnom, opet ćemo zaboraviti pouku iz detinjstva: obećanja, ludom radovanja.