Ja kao penzionisani profesor fakulteta sa punih 69 godina u potpunosti mogu da razumem i podržim zahteve mladih, a i svih koji su za to da nam Srbija bude što je moguće uređenija država, da se poštuje zakon i da naravno ne zavisi sve od jednog ili dva čoveka.
Ali, da budem iskren, ne smatram da su to pravi studentski protesti. Reč je o mlakom, veoma slabom protestu, koji nije ni najjasnije artikulisan.
I vreme njegovog održavanja (neposredno posle prvog kruga) pokazuje u pravom smislu tu mlakost i totalnu neartikulisanost. U stvari, tu je mešavina mladih ljudi, penzionera, a verovatno i dosta onih koji žele kakve-takve promene – ocenjuje za Danas Stojan Radenović, profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu u penziji, čovek čije se ime dve godine zaredom našlo na listi 100 najuticajnijih svetskih naučnih umova u oblasti matematike.
On ističe da studentski protesti moraju biti dobro organizovani sa jasnom artikulacijom za popravku društva, za veću pravednost, jačanje institucija. Radenović smatra da učesnici protesta nemaju kapacitet da se izbore za zahteve koje su izneli, uprkos tome što je, kako kaže, vidljivo slaba i velika koalicija koja vlada, sa potrošenim ljudima, a takva je i opozicija.
– Učesnicima protesta će biti sve teže i teže jer će možda početi da pristižu podrške takođe potrošenih ljudi iz ranijih protesta (nema potrebe da ih nabrajam, ali svaki građanin Srbije koji nije sada glasao prepoznaje te ljude). Najveća dobit za Srbiju bila bi ispunjenje zahteva učesnika protesta da potrošena politička elita vlasti i opozicije dobrovoljno odstupi i tako stvori prostor za novu, svežu krv – kaže Radenović.
* Tvrdite da je i sam naziv protesta izanđao.
– Naziv „Protiv diktature“ je, po mom mišljenju izanđao, potrošen, otrcan. Da je to tako govori i činjenica da velika koalicija za svog pobednika u prvom krugu nije mogla da sakupi više od trećine članova biračkog tela. Uporedimo kroz istoriju sa kolikim procentom su pobeđivali diktatori – Husein, Gadafi, naš maršal da je pravio izbore pobeda bi bila sa preko 95 odsto. Čak je i Milošević, kome su klicali Sadame, Sadame, pobeđivao sa 4,5 miliona glasova. Učesnici protesta su morali da nađu pravi termin kojim bi se okarakterisale slabosti naše administracije. Lično smatram da koalicija koja podržava novog predsednika i nema kapacitet da iznudi diktatora i neku diktaturu. Mnogo su slabi i tanki po znanju. To su družine jako koristoljubivih ljudi koje većina glasačkog tela ne zarezuje ni za pet para, nego ljudi rade svoj posao. Lekari primaju pacijente, učitelji i profesori drže nastavu đacima, policajci nas čuvaju, avioni prevoze, gradski prevoz funkcioniše… Ja se sekiram što naš novi predsednik nije održao nijedno obećanje koje je davao, ali šta mogu. Radim intenzivno matematiku i odslušam na Jutjubu dve omiljene pesme „Znaš li, dragi, onu šljivu ranku“ i „Da li sam ti ikad rekla da te volim“ Josipe Lisac.
* Bili ste svedok protesta 1968. i 1996/97. U čemu se oni razlikuju od današnjeg?
– Ja sam 1968. bio student prve godine i tih dana sam u samačkoj sobi na Dorćolu pripremao ispite za junski rok. Kada sam oko 20 časova izašao da večeram, dosta su me uplašile slike Marksa, Engelsa i Tita koje su visile na spoljnoj strani zgrade Rektorata. Bile su to slike iz dana kada su oni bili sinonim borbe za prava radnika. Tu su bila i kola Hitne pomoći. Tada su se mnoge stvari u mojoj glavi rušile. To sam ipak sve doživeo kao haos i vratio sam se u svoju sobu da rešavam integrale i svodim krive drugog reda na kanonski oblik. Jer to je bio moj teren još u tim mladim godinama. Pored toga voleo sam da radim matematiku, ali sam i morao da dobijem dobre ocene jer sam imao stipendiju Matematičkog instituta i da bih je održao morao sam da imam prosek ocena bar osam. Ostali su mi u sećanju govori prosvetnih vlasti i pojedinih profesora u amfiteatru fakulteta, koji su podržavali protest. Međutim, koliko se sećam, govori su bili bojažljivi i oprezni i nije se u njima apostrofirao maršal. Kraj protesta je činilo kozaračko kolo studenata i onih koji su znali da ga igraju posle nadahnutog obraćanja maršala. Običan građanin bi mogao mirno da taj period nazove diktaturom gde je bilo mnogo više pravde nego od 2000. godine do danas. Paradoksalno.
* U protestu 1996/97. ste i učestvovali, a danas se kajete. Zašto?
– Te 1996/97. sam odlazio i gladan da na Trgu republike slušam perjanice naše ondašnje demokratije. Upoznao sam dosta dobrih ljudi koji su bili željni nekakve pravde, koji su bili protiv Miloševića… Ali danas kao penzioner i stariji čovek mnogo se kajem što i tada nisam ostajao kod kuće da „raspetljavam“ teoriju modularnih formi, eliptičkih funkcija i ostalih stvari iz matematike. Dakle, da odgovorim na Vaše pitanje. Svi ti protesti, a posebno ovi sada, ne mogu doneti ništa očekivano. Tako da bez obzira što su ovi protesti neartikulisani, mlaki, započeti u nevreme, zajedničko sa onima ranije je to što očekivanog rezultata ne može biti. Dokaz za to je činjenica da su mnogi verovali da smena Tadića Vučićem donosi boljitak. To su iluzije, ne zato što je neko od pomenutih loš ili dobar, nego što je to nemoguće. Titove priče o boljem životu radnika, Slobina obećanja o brzim prugama, Đinđićeva, Tadićeva i sada Vučićeva pripovedanja o modernoj Srbiji su nemoguće stvari. Jer naša Srbija je Srbija ropstva, patnje i trpljenja i kao takvu je najviše volimo. Jer ona ne može biti drugačija. Svi koji nisu izašli da podrže veliku koaliciju su za takvu Srbiju, to jest za pesmu „Znaš li, dragi, onu šljivu ranku“. Ili za Josipu Lisac…
* Da li ste iznenađeni što je izostala masovnija podrška profesora studentima?
– Da se razumemo: i taj pojam „profesor“ je verujte mi toliko izanđao da stvarno volim mnogo više kada mi se neko obrati sa Stojane nego sa profesore. Zašto je važno da li su profesori podržali protest? Koalicija svih mogućih stranaka nije mogla da sakupi ni celu trećinu biračkog tela za svog kandidata. Čak i sa profesorima koji su savetnici, rade u državnim institucijama, članovi su u više raznih odbora po preduzećima i državnim firmama, koji se u suštini ne bave svojim profesorskim poslom (mislim i na nauku) nisu mogli da „prebace“ tu trećinu. Dakle, ta koalicija koja će činiti i buduću vladu nema nikakav kapacitet, i o kakvoj podršci profesora treba da govorimo? Kojih profesora?
Nije snaga Srbije u profesorima fakulteta, njena snaga je u tome što može da prepozna kapacitet i onda glasa za to ili ne glasa. Da konkretno odgovorim na pitanje: svi profesori ili najveća većina u suštini je na strani mladih i na stani njihovih želja. S druge strane, mnogi, pre svega iskusniji profesori, shvataju da protesti ne mogu esencijalno ništa da promene i može se dobiti utisak da ne podržavaju protest. Da budem najiskreniji, ja bih možda i pomogao velikoj koaliciji savetom da odstupe dobrovoljno od vlasti kada nemaju ni trećinu podrške i prepuste novim snagama da probaju i vide da nije lako ostvariti želje učesnika protesta. Ranije DOS, a sada ova koalicija sa Aleksandrom Vučićem, to najbolje pokazuju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
