Najveći domet sastanka opozicije – dogovor o nenapadanju

Učesnici sastanaka bili su, podsetimo, predstavnici UOS, DSS, PSG, Nove, Ne davimo Beograd i Srce Starog grada.

Zaključeno je da se sastanci nastave i da se radi na dogovoru o nenapadanju i dokumentu o zajedničkom delovanju.

Cvijetin Milivojević, politikolog, kaže za Danas da bi voleo da zna šta je kriterijum kojim se određuje da je neko opozicija, ali i ko određuje te kriterijume.

„Zašto na sastanak nije pozvan Šešelj, koji je pukao na izborima, Čeda Jovanović, Nenad Čanak, Goca Čomić i UDS, Tatjana Macura… jer su i oni opozicija. Priča o izasku na izbore u više kolona je otkrivanje rupe na saksiji i bacanje magle u oči, jer su i pre poslednjih izbora svi, osim opozicije, znali da je to dobitna kombiinacija i da je najbolje ići u tri kolone kako se ne bi rasipali glasovi. Ali priča o više izbornih kolona treba tek da dođe, jer osnovna tema su izborni uslovi“, kaže Milivojević.

Dodaje da bi pre svih ovih razgovora i pokretanja novih tema opozicija, i ona bojkot i konstruktivna, ali i ona polu-devojka – polu-riba koja je izašla na lokalne, a ne i na parlamentarne izbore trebalo sada da odgovori javnosti – šta posle 21. juna i parlamentarnih izbora, jer su na to pitanje obećali odgovor.

On kaže da građani koji nisu izašli na izbore, ili su glasali za opoziciju čekaju odgovor te opozicije kako je moguće da aktuelna vlast ima apsolutnu većinu, a za nju nije glasalo čak 61,2 odsto građana, ali i odgovor da li ova opozicije priznaje nelegalne i nelegitimne izbore.

„Tek kada na ta pitanja odgovore javnosti, onda opozicija može da se bavi novim bacanjem prašine u oči građanima i novom pričom o okupljanju opozicije“, ocenjuje Milivojević.

Za analitičara Bobana Stojanovića novo okupljanje opozicije je prežvakana tema u smislu da se sada opet okupljaju svi oni koji su na primer na izbore izašli samostalno i uzeli između 0,3 i 2,5 odsto glasova i koji nisu videli značaj saradnje pre samo dva ili tri meseca.

„Za neke partije je ovo pokušaj povratka u ‘pravu opoziciju’ nakon što su izašli na izbore. Mislim i da je greška što se Savez za Srbiju transformisao (promenio ime i ostao bez Dveri). I deluje mi da se previše presipa iz šupljeg u prazno i da se pravi tema za javnost o sastancima opozicije, a javnost to ne zanima previše. S druge strane, dobro je da se udružuju, ali je šteta što se nisu svi udružili još prošle godine, ali to su valjda naučene lekcije“, kaže Stojanović.

Dodaje da je dogovor o međusobnom nenapadanju dobra stvar, koja bi morala da bude osnovna tačka, a ne da se godinama unazad gotovo osnovni rascepi u društvu reflektuju kroz opoziciju, i njene lidere međusobno, a ne na liniji vlast – opozicija.

Stojanović smatra da bi taj korak trebalo da bude pozitivan ako ga se svi budu pridržavali.

„Šteta je što se sve nije desilo mnogo ranije, pre ovih izbora, ali to je sada to. Ako su lekcije naučene iz novih početaka, možda i proizađe nešto iz svega toga“, zaključuje sagovornik Danasa.

Za Bojana Klačara, direktora CeSID-a, dometi novog sastanka opozicije su bili skromni, ali su to bila i očekivanja. Kaže da je najveći domet što su se sreli i dogovorili o nenapadanju.

„Međutim, čini se da ovakvi sastanci u kojima se jasno vide i međusobne podele i nemanje konkretnih predloga za saradnju, troše opozicionu energiju jer je ovakvih i sličnih sastanaka već bilo. Dodatni problem je što su neke stranke bile, a neke nisu (neke nisu ni pozvane), pa se biračima nudi aranžman za koji nisu sigurni da li je uopšte održiv i na kojim osnovama, a kod birača je prisutan i zamor i nerazumevanje za politike koje uoči svakih novih izbora od 2014. nude i nove koalicije“, kaže Klačar, uz napomenu da se birači sve teže kreću kroz šumu fragmentirane i usitnjene opozicije.

Komentarišući izjavu Vuka Jeremića, lidera Narodne stranke, da opozicioni sastanci nikoga ne zanimaju i da ako se žele ozbiljni razgovori o nastupu opozicije, onda se to radi iza zatvorenih vrata i bez medijske pompe, Klačar kaže da je Jeremić možda upotrebio tešku reč, ali opozicija sastanke i planove treba da drži dalje od očiju javnosti i da pred javnost izađu samo onda kada imaju i konkretan predlog.

„Posebno je važno da opozicija u komunikaciji s javnošću ne potencira da su oni u pravom planu, jer birači očekuju da se stranke bave njima i njihovima problemima, a ne internim razmiricama političara. Što se tiče organizacije i liste prisutnih, jasno je da je to deo jednog šireg prekomponovanja na političkoj sceni u kojoj svako vaga sopstvene interese. Prosto, radi se o tome da svi imaju što bolju startnu poziciju kada kampanja dođe na dnevni red“, ocenjuje direktor CeSID-a.

Politikolog Vuk Velebit smatra da je ideja Borisa Tadića za okupljanjem opozicije politički dobra, ne nužno da bi se pokazalo da postoji jedinstvo opozicije oko nastavka političke borbe, već kako bi se razgovaralo o daljim koracima, planovima i strategijama delovanja.

„Nisam siguran da Boris Tadić namerava da bude stožer opozicije, već ovakav njegov korak više vidim u svetlu njegove lične želje da svojim političkim iskustvom pomogne u delu u kojem je to moguće. U poslednje vreme opozicija se mnogo više bavila sobom, međusobnim obračunima i razlazima, a manje obraćanjem pažnje na građane i svoje trenutne i buduće glasače. Međutim, ukoliko se do sada pokazalo da neki politički savezi nisu mogući i da nisu dobili veću podršku građana, onda bi bilo odgovorno prema sebi i građanima da se kaže – nismo spremni da svi nastupamo zajedno, razilazimo se u pogledima i idejama političke borbe kako bi i samim građanima stvari bile malo jasnije. Umesto toga, glasači su zbunjeni, ne znaju više ko je sa kim, šta su politike i vrednosti pojedinačnih stranaka“, objašnjava Velebit.

On zaključuje da bi u ovom trenutku politički najodgovornije bilo kada bi lideri sveli dosadašnje račune, sagledali šta su uradili proteklih godina i kakvi su bili uspesi i neuspesi njihovog delovanja i politika.