Nama ostaju još samo uspomene

Zimi, majke više ne vuku sanke sa decom po gradu. Jedna od prvih slika bila je vezana za majku i njene gumene čizmice, koje su ubrzano hodale ispred sanki u kojima sam ufačlovan u kaput i ćebe, šal i kapu, sedeo i gledao noge prolaznika, koji su išli u svim pravcima. Zelena trava u proleće, u parku blizu našeg stana u Skadarskoj ulici, koju sam sa majkom brao i stavljao u malu pletenu korpu, da bi na nju ređali šarena uskršnja jaja. Leto, na Savi, između dva mosta i otac koji zabada u pesak, četiri grančice i gore namešta majčinu maramu, da bih mogao da se sklonim sa sunca. Čistači cipela na Slaviji i pored kafane Grmeč. Tramvaj bez prozora kojim smo išli u Topčider. Ne leti više preko Beograda Dragoljub Aleksić držeći se zubima za sajlu aviona. Nema više luna parkova i cirkusa. Nema više ledadžija, sodadžija, jorgandžija, oštrača noževa…

Prošetamo moja Smiljka i ja. Veoma retko. Više volimo prirodu. Nema ćoška, ni ulice, za koju nas ne vezuju uspomene. Kćerke imaju svoje puteve.

Voleo bih da u parkovima ima puno kuća za ptice, mace i kuce lutalice, sa vodom i hranom.

Mi, koji smo ostali deca, moramo se nevoljno okrenuti prema ovom sadašnjem životu. Ruši se, gradi, zapušavaju se rupe na putu, farbaju se fasade zgrada, nestaju male kuće, podižu se veliki hoteli, moderne zgrade, gubi Beograd miris detinjstva, počinje da liči na sve velike gradove Evrope. Tako mora biti. Pravi se novi grad.

Ukoliko na ovim izborima za gradonačelnika i odbornike, iskreno žele da pomognu Beogradu, morali bi da se sretnu Aleksandar Vučić i kandidati iz SNS, sa svim predstavnicima opozicije. Da se svi zajedno dogovore i pokažu kako se ponašaju odrasli i odgovorni ljudi koji žele da vode Beograd. Da imaju kampanje, dostojne kulturnih, civilizovanih i školovanih ljudi. Da se dogovore, da iznose kritike i predloge, bez uvreda, bez laži, bez prljavih insinuacija. Da pokažu i dokažu, da su zreli i da mogu da vode Beograd.

Nama ostavite bar nekoliko metara starog prostora, ovakav kakav jeste. Kao neko svetilište. Kao nezaborav za neko vreme. Kad nam je teško, da dođemo tu i da se malo podmladimo.

Moramo da se menjamo. Ne može tako da ostane. Nama ostaju još samo uspomene. NJih ne možemo i ne moramo da menjamo. Ostalo nam ih je još taman toliko, da možemo da proživimo do našeg kraja, sa njima.

Autor je glumac, reditelj i sin legendarnog Miodraga Petrovića Čkalje

Priredila: I. Nikoletić