Naprednjacima potreban odgovarajući rival

Okvir SNS je da naprednjaci, ma koliko loše stajali u „krugu dvojke“ te izbore ne mogu izgubiti. Prvo, tu je spoljna podrška. U operativno-političkom vrhu te stranke otvoren je šampanjac kada je Žan Klod Junker saopštio da je rok za prijem Srbije i Crne Gore u EU 2025. godina. Nije moglo biti bolje vesti za lidera SNS Aleksandra Vučića – to znači da je on dotle na vlasti otvarajući i zatvarajući poglavlja na putu ka EU. Vučić je, dakle i dalje glavni pregovarač, i zato on sada ponavlja tezu DSS-ovaca da u sklopu evropskog puta, ne može Kosovo da dobije sve, a Srbija ništa. U slobodnom prevodu to znači, na stolu je ZSO, ali i Ruski centar, migovi, sankcije Rusiji, ali i relativna samostalnost Republike Srpske – nešto od toga moraće da ostane Beogradu. Uz to Vučiću je poznato iskustvo Borisa Tadića – koji je pristao da preseli pitanje Kosova iz Ujedinjenih nacija u Brisel, ali ne i da da „sever Kosova“. Nasuprot tome Vučić neće postavljati crvene linije već će tražiti kompenzaciju koju će moći propagandno da kapitalizuje.

Drugi spoljni momenat bitan za naprednjake je očekivana pobeda Angele Merkel na nemačkim izborima – koliko su se ti rezultati brojili tako je Vučić u zemunskoj hali Pinki označio početak kampanje za Beograd. „Pobedite“ rekao je Vučić širem sastavu gradskog odbora SNS, ali za naprednjake nije to glavni cilj. Glavni cilj im je da se beogradski izbori ne pretvore u tešku političku krizu – aprilski predsednički umalo da postanu baš to.

Za taj cilj njima je neophodan odgovarajući neprijatelj u opoziciji, odnosno glavni rival u kampanji. Procene se tu mogu razlikovati, ali čini se da je pre Dragan Đilas protivnik kakav treba SNS nego Saša Janković. Jer, iako je Đilas bio dobar gradonačelnik, o čemu svedoči i odličan rezultat na izborima koje je izgubio i koji je bio dvostruko veći od parlamentarnog, on je upravo profil kakav naprednjacima treba. Jer, njega su već jednom pobedili, pri čemu je kod birača lako probuditi netrpeljivost iz vremena Đilasove vlasti.

Sa Jankovićem je slučaj drugačiji – njegov politički profil navodno trebalo bi da toliko iritira birače SNS da nikad ne požele da glasaju za opoziciju ma koliko da su nezadovoljni. Stvar je međutim u tome, što taj profil kreiraju izrazito provučićevski tabloidi, nastojeći da Jankovića prikažu kao nekog ko je u ličnom ratu sa Vučićem, iz nekog ličnog motiva. Međutim, u toj propagandi se previše preteruje – pitanje je u kom će trenutku njeni kreatori postati toga svesni – da se postiže kontraefekat. A to je da Janković dobija potencijal da uđe u biračko telo SNS i da otkine deo naprednjačkih glasova. Teoretičari koji misle da je za bilo koji politički uspeh dovoljno zaokružiti sopstvene pristalice neka pogledaju i bližu i dalju istoriju političke scene Srbije – to je sigurna silazna putanja. Beogradski izbori biće zato mnogo više nego predsednički izbori za lidera opozicije, a to je upravo ono što SNS treba da izbegne po svaku cenu. Njima je potrebno da u opoziciji svi budu približne snage – i dokle god je tako, svaku krizu svoje vlasti mogu držati pod kontrolom.