Narativ o “Obojenim revolucijama”: Delegitimizacija opozicije začinjena antizapadnom propagandom

Narativi o “obojenim revolucijama” negiraju ili minimalizuju bilo kakve unutrašnje razloge zbog kojih građani protestuju. Istovremeno, kako se “organizacija” isključivo pripisuje zapadnim državama, oni produbljuju i učvršćuju već postojeće anti-zapadne sentimente u javnosti zarad postizanja domaćih dnevnopolitičkih ciljeva.

Ova praksa bila je zastupljena i tokom aktuelnih protesta “Srbija protiv nasilja”, koje su predstavnici vlasti redovno opisivali kao pokušaj nasilnog preuzimanja vlasti uz podršku spolja, iako nikada nisu ponudili bilo kakav dokaz za to.

“Sestrinske službe sa istoka” upozoravaju na opasnost od nasilne promene vlasti

Tako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić 19. maja izjavio da mu podaci o protestima stižu iz „sestrinskih službi sa Istoka“ koje potvrđuju da oni predstavljaju pokušaje obojenih revolucija. Samo nekoliko dana pre toga, 14. maja, naglasio je da „u Beogradu neće biti novog Majdana“.

Lepljenju ove etikete pridružili su se i drugi predstavnici vlasti, poput premijerke Ane Brnabić, koja je rekla da neće biti novog „Majdana i civilnog rata“ u Srbiji i ministra odbrane Miloša Vučevića, koji je izjavio da „neće biti nikakvog Majdana u Beogradu, niti krvi po ulicama“.

Provladin list Politika je u julu objavila tekst “Dvostruki ukrajinski scenario za Srbiju”, u kome navodi da su, “prema nezvaničnim saznanjima”, strane obaveštajne službe bile aktivnije u Srbiji u maju i junu nego na početku godine i iz toga se izvlači zaključak da se radi na rušenju predsednika Vučića preko “srpskog Majdana”. U tekstu se citira i ocena predsedavajuće Saveta Federacije Rusije Valentine Matvijenko o tome kako je Zapad počeo pripreme terena za “obojenu revoluciju” u Srbiji.

Ruske izvore citirao je i drugi provladin list, Večernje novosti. Za ove novine je ambasador Ruske Federacije u Beogradu Aleksadnar Bocan Harčenko rekao da je „cilj obojenih revolucija rušenje rukovodstva zemlje. Nije bitan razlog, koristi se svaka snaga – leva, desna, ona koja podržava Rusiju ili je protiv. Takvih pojava ima i sada.”

O obojenim revolucijama u Srbiji razgovaralo se i pre protesta „Srbija protiv nasilja“. Pred prošlogodišnje predsedničke izbore Aleksandar Vučić izjavio je da deo opozicije na silu želi da dođe na vlast i priziva Majdan u Beogradu, što je povezao sa vremenom pre njegovog dolaska na vlast tokom kojih su, kako je rekao, “stranci postavljali predsednike i potpredsednike vlada u jednom beogradskom restoranu”.

Ranije, tokom ekoloških protesta u novembru i decembru 2021. godine, provladin komentator Dragoslav Bokan opisao je ove događaje kao novu uličnu obojenu revoluciju, a građane koji u njoj učestvuju kao statiste koje kontrološu neprijatelji Srbije iz regiona i sa zapada.

Gotovo istovremeno, tadašnji ministar unutrašnjih poslova a sadašnji direktor BIA Aleksandar Vulin otputovao je u Moskvu gde se sastao sa sekretarom Saveta bezbednosti Rusije Nikolajem Patruševim kada je, navodno, formirana „Radna grupa za borbu protiv obojenih revolucija“.

Još ranije, tokom 2017. godine, Vučić je govorio da neće dozvoliti rušenje Srbije, ukrajinski ili makedonski scenario. To je izjavio u završnim fazama promene vlasti u Makedoniji, kada je, nakon protesta pod nazivom “šarena revolucija” formirana vladajuća koalicija koja je smenila premijera Nikolu Gruevskog. Ukrajinski scenario, ponovo, odnosio se na Majdan i zbacivanje sa vlasti predsednika Viktora Janukoviča 2014. godine.

Šta su obojene revolucije i kako ih vlast tumači?

Najpoznatije promene vlasti koje su u svetu svrstane u „obojene revolucije“ jesu revolucija ruža u Gruziji 2003. godine, narandžasta revolucija u Ukraijini 2004, revolucija lala 2005. u Kirgistanu, Evromajdan, ponovo u Ukrajini, 2013-2014. i šarena revolucija u Makedoniji 2015-2017. Buldožer revolucija, poznatija kao petooktobarska 2000. godine u Jugoslaviji, smatra se najranijim primerom ovakve vrste prevrata. Gotovo svaka od njih oborila je autokratsku vlast blisku Rusiji i zamenila je drugom vlašću bliskijom zapadu.

Svaka od ovih revolucija imala je određen stepen podrške zapadnih zemalja, koji je varirao od slučaja do slučaja. Međutim, jednako značajnu ako ne i značajniju ulogu igrali su unutrašnji faktori. U pitanju su uglavnom bili protivljenje korupciji i autokratiji, izražena ekonomska nejednakost i tenzije, međuetnički i međuverski sukobi, osećaj odsustva perspektive i trenutak slabosti snaga centralnih vlasti.

Podsetimo, masovni protesti u Severnoj Makedoniji izbili su 2015. godine nakon što je tadašnji opozicioni lider Zoran Zaev objavio seriju audio isečaka na kojima se čuje kako najviši vladini zvaničnici planiraju krađe glasova, otkupljivanje sudija i kažnjavanje političkih protivnika. Protesti koji su potom izbili su dve godine kasnije doveli do smene vlasti.

Sadašnje vlasti u Moskvi, Beogradu i drugim prestonicama, međutim, u potpunosti zanemaruju unutrašnje faktore obojenih revolucija i svode ih isključivo na podršku spolja uz izrazito negativnu konotaciju. Time njihovi narativi postaju dvostruko sredstvo – za etiketiranje i delegitimizaciju protesta sa jedne, i za širenje anti-zapadnog raspoloženja, sa druge strane.

Dobar opis obojenih revolucija iz perspektive srpskih i ruskih vlasti može se videti u zvaničnom saopštenju nakon pomenutog sastanka Vulin-Patrušev 2021. godine. Tada je istaknuto da su „obojene revolucije postale tradicionalni instrument politike određenih centara moći i zemalja koje imaju za cilj narušavanje državnosti i gubitak suvereniteta pod izgovorom demokratizacije i slobodne zemlje se moraju tome odupreti“.

Ovakvo viđenje široko je rasprostranjeno među režimima u Evropi i Aziji. Predsednik Rusije Vladimir Putin više puta okrivio „destruktivne unutrašnje i spoljne sile“ koje pokušavaju da uruše kolektivnu bezbednost Rusije i naglasio da neće dozvoliti da vlasti koje su saveznici Moskve budu srušene u „obojenim revolucijama“.

Pored njega, još jedan protivnik „obojenih revolucija“ je i kineski predsednik Si Đinping koji je u septembru 2022. na samitu u Uzbekistanu naglasio da zemlje treba da rade na sprečavanju stranih sila da podstaknu „obojene revolucije“. Pre toga, 4. februara 2022. objavljena je zajednička izjava predsednika Rusije i Kine koja ističe protivljenje ovih zemalja „obojenim revolucijama“.

Bauk “obojenih revolucija”, kako se može videti, nastavlja da kruži mnogim autoritarnim režimima, pre svega zahvaljujući retorici njihovih vlasti. Na osnovu do sada viđenog, može se pretpostaviti da će nastaviti da kruži i Srbijom.