Naša vlast nije sposobna da zaštiti zemlju

Te nove realnosti moramo biti svesni i za nju adekvatno pripremljeni. Aktuelna vlast u Srbiji, nažalost, ne odaje utisak neophodne pripravnosti.

Urušavanje i radikalizacija Bliskog istoka već nekoliko godina unazad proizvodi direktne posledice po Evropu, što se na Balkanu, kao najkraćoj sponi između Levanta i Starog kontinenta, prilično jasno oseća. Ukoliko zažmurimo, ta stvarnost neće nestati.

Rat u Siriji je pokrenuo masovne migracije tamošnjeg stanovništva, pa je u našem regionu u poslednje dve godine zabeleženo preko milion i po nelegalnih prelazaka državnih granica. Bilo bi naivno misliti da to ne donosi nove bezbednosne i društvene izazove, pogotovo imajući u vidu karakter sukoba na Bliskom istoku.

Međutim, umesto ozbiljne rasprave o migrantskoj krizi u javnosti i Narodnoj skupštini, bili smo svedoci toga da jedan čovek sam donosi nekonzistentne odluke, u očiglednoj nameri da stekne ličnu naklonost pojedinih evropskih državnika. Srbija je time ostavila utisak da se u potpunosti rukovodi političkom voljom drugih, što je neodgovorno i štetno.

Migracije nisu jedini novi izazov. Neke od teritorija u regionu su u samom evropskom vrhu po odzivu stanovništva na takozvani džihad. To ne samo da nameće pitanje delovanja tih pojedinaca po povratku sa Bliskog istoka na Balkan, već i povećava opasnost od davanja naloga „spavačima“ za terorističko delovanje u našim krajevima. Pre samo dva meseca više pripadnika takozvane Islamske države je uhapšeno na teritoriji Kosova i Metohije pod sumnjom da su primajući instrukcije iz Sirije spremali udare na Balkanu. Da ne bude zabune, govorim ovde o ekstremistima, a ne običnim građanima islamske veroispovesti koji su zapravo njihova najčešća meta i čija ljudska prava i bezbednost moraju biti u potpunosti zaštićeni.

U svakoj funkcionalnoj demokratskoj državi ova tema bi bila predmet ozbiljne javne i stručne diskusije, kao i povod da se preispita aktuelna bezbednosna politika. Gotovo da nema evropske zemlje koja nije sa visokim stepenom društvenog konsenzusa odlučivala o merama za unapređenje kapaciteta države za reagovanje i zaštitu svojih građana, vodeći računa o očuvanju njihovog kvaliteta života i ljudskih prava.

Nažalost, u Srbiji je u ovoj oblasti, kao i u mnogim drugim, vidan trend gušenja svakog otvorenog dijaloga i urušavanja kapaciteta za smišljeno i plansko delovanje. Umesto toga, na delu je snažna personalizacija bezbednosne i spoljne politike. Procesi njihovih oblikovanja potpuno su izmešteni izvan institucija sistema, a sa samog državnog vrha se učestalo izriču međusobno oprečne ocene o stanju bezbednosti u našoj zemlji.

Umesto da jasno i odgovorno sagleda novi bezbednosni kontekst i istinski se založi za zaštitu nacije u takvim okolnostima, vlast se bavi izmišljanjem državnih udara i pozivanjem na obračun sa „unutrašnjim neprijateljem“. Zašto? Zato što se širenjem straha i klime netrpeljivosti građani odvraćaju od postavljanja suštinskih pitanja, poput odgovornosti za aktivnu zloupotrebu i urušavanje bezbednosnog aparata.

Da li možemo verovati u spremnost i kapacitet vladajuće kaste u Srbiji da se ozbiljno bavi realnim bezbednosnim pretnjama, imajući u vidu njenu opsednutost političkim marketingom i učvršćivanjem unutrašnje kontrole nad sopstvenim građanima? Nemoguće je imati poverenje u poredak koji ne odgovara na pozive u vezi sa banditskim rušenjem objekata u centru Beograda pod okriljem noći, i u kome je javna tajna bliskost određenih pripadnika vlasti sa kriminalnim i navijačkim grupama. Isto važi i za pojedince na odgovornim položajima u sistemu bezbednosti koji su tu postavljeni isključivo po kriterijumu lične lojalnosti predsedniku svoje stranke. LJudi koji tu časno rade svoj posao su sve više marginalizovani, kao i poniženi činjenicom da im šefuju partijski vojnici i mezimice.

Iako su me u režimskim medijima i na društvenim mrežama agresivno napali da širim paniku, reći ću ono u šta najdublje verujem: naša upravljačka „elita“ nije u stanju da razume nove spoljnopolitičke i bezbednosne izazove, niti ima sposobnost da efikasno zaštiti zemlju i građane u vanrednim situacijama – bilo da se radi o poplavama, nekontrolisanim migracijama, ili terorizmu.

Orkestrirana kampanja me neće odvratiti od toga da pokušam da doprinesem izgradnji jednog drugačijeg sistema, u kome će bezbednost biti tretirana kao najviše javno dobro, država kadra da kvalitetno reaguje na krizne okolnosti, a bezbednosni aparat unapređen i nedvosmisleno stavljen u funkciju javnog interesa.

*Autor je predsednik Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj